Ako vam je ljubav prioritet, i to spontani prioritet u životu (volim, dakle, postojim) – moguće je da ste na koliko-toliko dobrom putu da jednoga dana, eventualno, makar delimično ostvarite ideal koji je Lav Nikolajevič Tolstoj iskazao rečenicom: „Jedini način da čovek bude srećan jeste da svoj život posveti drugima (da se žrtvuje za druge).“
Nama, kao ljubavnim bićima, često nije lako da se suočimo sa istinom: nema ljubavi bez praštanja. Tamo gde se prašta, tamo je i ljubav. Tamo gde srce ne ume da oprosti, srce i ne voli.
Isto je i s posvećenošću bližnjima, ili žrtvovanjem za druge: čovek koji ide tim putem malo-malo pa će se naći u situacijama gde bližnjem valja nešto oprostiti, gde treba praštati.
Snažne Tolstojeve rečenice ne sećam se kao revnosni čitalac njegovih dela, već kao slušalac radija. Evo kako je bilo, a prođe bogme otad već skoro 20 godina…
S jednim bračnim parom, mojim, inače, školskim drugom i drugaricom, putovao sam za Smederevo. Iz Koteža krenuli, prešli Pančevački, pa udri na istok. Vozio je moj drugar, na suvozačevo sedište natrpali smo bili neke stvari, pa smo drugarica i ja seli pozadi. Pričali smo, i atmosfera u kolima bila je vedra, uprkos teskobnim okolnostima čija je senka sve vreme lebdela u vazduhu: njih dvoje su upravo bili izlazili iz brodolomne bračne krize, ona je bila ostavila muža, mog druga, samog s detetom, i preselila se kod drugog čoveka, nekog kolege u koga se zaljubila. I dugo nije htela ni da čuje da se vrati, ma, godinu dana, ako ne i koji mesec više, iako ju je muž tražio i zaklinjao da dete (i njega) ne ostavlja. Na kraju se, posle dramatičnih, karenjinskih peripetija, njena veza okončala, i ona se vratila porodici. Dogodilo se to možda svega dve-tri nedelje uoči našeg putovanja u Smederevo.
Rekoh, dakle, da je atmosfera u kolima bila ugodna, sve vreme je svirao radio, mi nismo ni obraćali pažnju, ali onda se u jednom momentu desilo da svi troje zaćutimo, i spikerka je upravo tad pročitala naslov rubrike: „Citati“.
Drugi ili treći citat bio je taj: „Jedini način da čovek bude srećan jeste da svoj život posveti drugima (da se žrtvuje za druge).“ Odslušali smo to u tišini. Ako je, štaviše, tišina vladala od starta „Citata“ (ne računajući radio), utonuli smo toga trena u najdublji muk. Jer svi troje smo bili svesni da rečenica kao da je napisana za nju, ženu moga druga i moju školsku drugaricu, da se Tolstoj obraća njoj, a i njemu, koji prašta, a i meni s njima, svima nama koji znamo šta se dešava i šta se desilo. Ona je pognula glavu, ja sam malo skrenuo pogled ka njoj ali se brzo i sâm zagledao u naslon suvozačevog sedišta.
Osetio sam tad ogromno poštovanje i prema njemu, drugu svom, a i prema njoj, poštovanje i saosećanje, ne zato što je poznajem od ranog detinjstva, nego zato što se obrela u toj mučeničkoj situaciji. I imao sam utisak koji i inače često svi imamo na pomen grofa Tolstoja – da je Lav Nikolajevič prestrog, gotovo surov, a opet i nežan, saosećajan prema toj ženi. I prema njoj i prema nama svima.
Beleška o autoru
Vladimir D. Janković (Beograd, 1968), pesnik, esejista, pripovedač, književni prevodilac, objavio je pet knjiga pesama i jednu knjigu kratkih priča i eseja. Preveo je više od 300 književnih dela, od toga nekoliko knjiga poezije i oko 130 romana, što sa francuskog, što sa engleskog jezika. Nosilac je književnoprevodilačkih nagrada Branko Jelić i Miloš N. Đurić, kao i Nagrade grada Beograda Despot Stefan Lazarević u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva.
