Proleće je,šetam Masarikovim trgom. Zastajem kraj stare bele zgrade, koja je do juče hranila moju malu porodicu. Radio Leskovac, nekada moćna medijska kuća. Sada ,spomenik,nekom prošlom vremenu.
U toj kući, provela sam ceo radni vek,do pre par godina,kada su nas naprosto ugasili
A nas tridesetak,koji smo pošteno i časno radili godinama taj nimalo lak,odgovoran novinarski posao,sa velikom ljubavlju, zanemeli pred tom odlukom. Šta nam je preostalo? Za mene je ta odluka bila strašna osuda. Ne zato što nisam imala kud,već zato što sam tu,na tom mestu utkala svu svoju ljubav,predano i nesebično, od rane mladosti,najpre volonterski,kao voditelj omladinske redakcije, pa do uredničkog dana u zrelim godinama. Mi,kolege iz radija,bili smo profesionalci. Nama se verovalo, nas su druge kolege poštovale, često i koristile naše informacije.
Jednom rečju bili smo ugledna medijska regionalna kuća
Od poplava,do požara,štrajkova,blokada,raznih svečanosti,do sportskih dešavanja ili zdravstvenih sekcija ,sve smo pratili revnosno i profesionalno.Nismo imali klasično radno vreme. Ne pamtim kako su mi deca porasla. Poslednja sam u vrtić odlazila po svoje dete,a često i moje koleginice. Naš poziv je tražio požrtvovanje i mi smo svesno podnosili sve to…Poslednjih nekoliko godina smo pristali na minimalac. Bio je to put ka gašenju našeg radija. Bili smo nemoćni.Svi naši saradnici ,koji su godinama gostovali u našim jako slušanim emisijama, sa žaljenjem su pratili šta nam se dešava.
ČEKALI smo da taj sudnji dan,kada ćemo se skrušeno pokupiti i otići
Da li se iko zapitao zašto? Da li se iko zapitao kuda ćemo? Zanemela sam....
Ništa više nije bilo isto. Šta sebi da zamerim? U čemu da nadjem svoju grešku? Sve sam dala što se moglo dati toj svojoj drugoj kući! Hiljade sati radila bolesna,ne mareći za posledice. Koliko puta me ekipa hitne pomoći špricala u studiju, dok se emituje melodija, nakon tri minuta nastavljala sam program, da niko ne primeti.Terenski rad je teško padao i meni i mojim kolegama. Često smo koristili svoje privatne automobile, išli peške sa teškim Uherom na leđima. Sve je to bilo ništa,u odnosu na vest da će sve to nestati …Nisam ni ja,niti moje kolege bili spremni na to.Nije bilo normalno to prihvatiti i još se pomiriti sa tim. Pitala sam se ŽAŠTO SVIH OVIH GODINA?!
Niko nas nije zaštitio,niko nije pokušao da bar odloži taj strašni sud
Uskoro će praznik,prvi maj! Dan našeg radija. Slavili smo od 1971. do pre par godina. Radovali se danu kada smo se prvi put oglasili! Mi smo imali armiju slušalaca. LjudI su žalili što je ugašena njihova omiljena radio stanica.
A mi?!!! Šta se sa nama dogodilo?
Pokosila nas je ova pogubna odluka! Neki su se snašli, neki bitišu radeći neke neadekvatne poslove, tek da prežive, neki otišli u prevremenu penziju, poput mene. A nekoliko njih nisu preživeli odlazak iz radija. Ispratili smo ih na večna konačišta,sluteći razlog preranog odlaska.
Naša odiseja se završila….neslavno!
Sa tugom i još uvek nevericom, prolazim kraj ove bele,ostarele vile koja mi mnogo znači. Zastanem sa suzom u oku svaki put, a uspomene naviru li naviru. Bili smo jedna mala,složni porodica…Gde smo nestali? Zamišljeno stojim kraj velike gvozdene kapije,suze se slivaju, ko nemi svedoci očaja. Iz misli me trgnu glas mojih unuka. Bako ,zašto plačeš,da li ovo beše tvoj radio? Ovde smo se preko puta u parkiću ljuljali kad smo bili mali,a ti si nam uvek pokazivala ovu belu kuću ,koju mnogo voliš! Šta sam mogla da im odgovorim, deco moja volim je i danas i doveka ću!
Autor: Ivanka Stojanović
