Predrag Pecko Jovanović, svoje prve voditeljske ali i kreativne početke imao je na radiju u to vreme i dalje popularnom mediju. Nastavak rada u medijima usledio je u Televiziji Leskovac, najgledanijoj medijskoj kući, gde je bio jedan od članova brojne režijske ekipe.
Negde ’95.god. ,znaš tu priču, kada sam u redakciji Tv Le čula poznati glas sa radija iz omiljene emisije, bila sam srećna, iskreno.Od tada smo drugari, onda kolege. Da se podsetimo te kultne emisije devedesetih, kada su se i kvalitetne radio stanice slušale.
Hmm, ne znam kolko je bila kultna, ali mi smo se stvarno u tim godinama, koje su “jeli skakavci” baš dobro zezali i družili. Lično, meni su “Balončići” doneli još tri-četiri godine studiranja (hahaha)… Da, “Jarko crveni balončići u vazduhu” (puni naziv) je bila muzičko zabavna emisija na popularnom gradskom “Radiju 016”, koju smo uređivali i, najčešće, vodili Dejan Murić Murka i ja. U početku je to bila emisija sastavljena od radio – skečeva, kvizova opšteg obrazovanja i gostovanja sportista i umetnika, a kasnije smo se preorjentisali isključivo na muziku, ali uz poseban komentar svake pesme. Skečeve smo prebacili u TV format u emisiji “Antistres proizvod” na Televiziji Leskovac.
Tvoj rad u TV Leskovac bio je, kako bi se reklo iza kulisa, u režiji. Čega se najradije setiš, a šta bi voleo da zaboraviš?
– Da, u TV Leskovac sam došao krajem ’95. godine kada se tehnika selila iz prostorija Radio Leskovca u sadašnju zgradu na Bulevaru oslobođenja i kada su se uveliko farbali tzv. upijači zvuka u studiju, tako da … Šalim se, ali taj pionirski posao na stvaranju nečeg što je trebalo da postane brend ovog grada, ostao je u lepom sećanju. Emisije su se emitovale iz sadašnjih kancelarija, a tu su se i montirali prilozi, snimao off (govorni deo priloga) i vršilo emitovanje sa linka koji je bio na vrhu zgrade. (Anegdotski se sećam da smo se bezbroj puta, pogotovo zimi, kad zaledi, peli na klizav krov, da “odledimo” link, kako bi program mogao da “ide”). Po preselenju u režiju, dobili smo nove video-rikordere (popularne hiljadarke), audio miksetu i nove kamere. Da ne dužim, iako se moj tadašnji društveni život svodio na onu “kuća-poso-kuća” ipak mi je taj period u životu donosio mnogo radosti, jer sam radio stvari koje volim. Izdvojio bih saradnju sa našim poznatim piscem i rediteljem Radetom Jovićem, onda rad na samostalnim emisijama Novogodišnji program i Antistres proizvod, te snimanje TV filma o popularnom Svetozaru Trajkoviću Zaretu (fudbaleru Dubočice). Žao mi je, što je većina, ako ne sve, od ovoga ili uništeno ili presnimano. Posebno sam ponosan na klip koji samo na Youtubu ima preko milion pregleda. To je popularni “Kako je umro Brus Li” klip, koji je, verujte nastao slučajno, jer nam je gost koga je trebalo da intervjuišemo u romskoj mahali otkazao, pa sam ja na Murkino pitanje, “Koje će radimo sad?” odgovorio: “Ništa, pitaj gi kako je umro Brus li, hahaha…”. Deki Saitović (snimatelj) je uključio kameru i …ostalo je legenda… Kasnije sam to u nekoj pauzi izmontirao i sa toncem Vladom Jovanovićem dodao pesmu “Oda Brus Liju”.
Jedan sam od realizatora prvog prenosa uživo u istoriji TV Leskovca.
Za vreme NATO bombardovanja bio sam na ratištu, blizu Prištine i usled konstantnog stresa oboleo sam od multipla skleroze, pa su mi po povratku sa ratišta, na poslu malo “gledali kroz prste” (hahaha), najčešće što su me stavljali da radim u najdužoj, tzv. međusmeni od 10 – 18,19,20 časova. Međutim, novi vlasnik TVL, iz samo njemu znanih razloga, nije mi dozvolio da sprovodim propisanu rehabilitaciju, već mi je uručio opomenu pred otkaz. Ja, koji nisam imao nijednu krupniju povredu radnog odnosa, nisam mogao to da izdržim, doživeo sam takav stres, da mi se dogodilo pogoršanje bolesti u toj meri da sam kroz šest meseci morao da se prevremeno penzionišem. Eto, to bih voleo da mogu da zaboravim, mada, kad pogledam sa ove vremenske distance…ko zna zašto je to bilo dobro (hahahaha).
Kako ti danas izgledaju mediji, svi skupa, naravno mislim na naše lokalne, da li su u trendu?…..
Nisam neki teoretičar medija, pa da ocenjujem. Mogu pričati iz ugla malo “školovanijeg”, što se kaže, gledaoca, koji je bio i s druge strane i kolko – tolko poznaje tehnologiju. Danas, brzina življenja uzrokuje aktuelnost medija. Tu je još i materijalni moment, međuljudski socijalni odnosi, politička situacija… Lokalni mediji danas su po malo od svega toga, ako me razumete. Zadržao bih se na ovome jer među današnjim medijskim uposlenicima imam dosta prijatelja i bivših kolega, a bogami i onih drugih.
Imaš sada i svoj hobi, da ne kažem biznis, pčelarenje, kako uspevaš u tome?
Da, posle očeve smrti, ja sam se aktivnije počeo baviti pčelarstvom. Daleko je to od biznisa. Više je hobi, koji mi omogućava stalnu interakciju sa prirodom i donekle poboljšava kvalitet života. Imam dvadesetak košnica na pčelinjaku i uz pomoć prijatelja uspevam da ih održim. Sredstva od viška meda najčešće utrošim na same pčele, a ostane i po koji dinar za, meni neophodne, vitamine. Pčele su vrlo interesantni insekti i pravo zadovoljstvo je gledati ih kako žive i rade. Pri tome tu su još i razni benefiti, kao što su med, propolis udisanje vazduha iznad košnica, čist vazduh na pčelinjaku, pa i cvrkut ptica i ostali zvusi prirode… (hahaha)
Aktivan si i u MS Udruženju..
Jedan sam od osnivača MS Udruženja Jablaničkog okruga, a predsednik od 2012. godine. Udruženje okuplja ljude pogođene multipla sklerozom, bilo da su oboleli od ove bolesti ili su njihovi bliski (porodica, prijatelji). Kao predsednik se trudim da ispunim misiju, kako se moderno kaže, udruženja, a to je ispunjenje uslova za kvalitetan život, lečenje i rehabilitaciju obolelih od multipla skleroze. Pored toga, aktivno učesvujem u svim sferama života osoba sa invaliditetom. Tako sam svojevremeno drugarski savetovao tadašnjeg direktora pozorišta da u projekat za rekonstrukciju zgrade pozorišta obavezno ubaci tzv. rampu za invalide. Aktivno sam učestvovao u nabavci platforme i stolice za ulazak na gradski bazen. Ideja o teretani za osobe sa invaliditetom takođe je potekla iz udruženja ćiji sam predsednik. Naravno, tu je i briga o nepokretnim članovima u vidu obezbeđivanja pomagala i psiho-socijalne pomoći. Pomalo sam se i umorio od dosadašnjeg angažovanja, pogotovo kad vidim da se sve, na kraju, svodi na političke aktivnosti, tako da ću, verovatno od sledeće godine, vođenje udruženja prepustiti mlađima i agilnijima. Uostalom 15 godina je sasvim pristojan period.
Razgovarala:Suzana Živković
