Svako u nekom trenutku svog života ima osećaj anksioznosti ili nelagode, brige i straha, koji ne dopušta da se misli ni o čemu drugom. Anksioznost je normalna reakcija na mnoge događaje i situacije u našim životima, ima protektivnu ulogu, upozorava nas na opasnost i priprema naša tela da ili pobegnu ili se izbore sa situacijom, objašnjava Bojana Veličković, psiholog Vidval Pediatrice.
Kada anksioznost ima veliki uticaj na naš život?
“Kada se ne može kontrolisati i kada postane nepodnošljiva, kada remeti svakodnevno funkcionisanje, dovodi do pada efikasnosti i produktivnosti, anksioznost prerasta u anksiozni poremećaj.Anksioznost se može definisati kao neodređena strepnja, napeto isčekivanje da će se nešto loše desiti”.
Simptomi anksioznosti
“Brojni su i javljaju se na svim nivoima. Na telesnom nivou se mogu javiti lupanje i ubrzan rad srca, bol u grudima, nelagodnost, mučnina ili bol u stomaku, drhtavica, znojenje, hladni i topli talasi, osećaj gušenja, knedla u grlu, vrtoglavica, slabost, osećaj depersonalizacije, trnjenje, peckanje, strah od gubitka kontrole, od smrti. Na kognitivnom nivou se javljaju misli: pašću, poludeću, izgubiću kontrolu, umreću. Zatim na ponašajnom nivou dolazi do reakcije bežanja, izbegavanja ili do sigurnosnog ponašanja”, objašnjava psiholog Bojana Veličković.
Anksioznost kod dece i mladih
“Za razliku od odraslih osoba koje mogu verbalizovati šta im se dešava, deca anksioznost uglavnom ne izražavaju verbalno i vrlo je bitno dobro razumeti šta im se dešava preko njihovog ponašanja”, objašnjava naša sagovornica.
Ona nagalšava da anksioznost kod dece i tinejdžera uzrokuje probleme sa apetitom, spavanjem, često je izostajanje iz škole zbog neobjašnjivih bolesti, poput bolova u stomaku, mučnine, glavobolje.
“Izražen je motorički nemir, drhtanje, hladan znoj, ubrzano lupanje srca, teškoće u disanju, mokri dlanovi, dijareja. Mogu se javiti grčevi u nogama i rukama. Deca preuveličavaju negativne ishode određenih situacija, sklona su pesimizmu. Stalno brinu, osećaju krivicu. Česti su napadi besa, ljutnja, razdražljivost i plakanje. Izbegavaju određene situacije koje im izazivaju nemir, kao i da pričaju o tome”.
Sakriveno stanje anksioznosti kod dece
“S obzirom da je deci teško da verbalizuju anksioznost, dešava se da kažu neke stvari iza kojih se ona može kriti. Ako dete često kaže ‚‚muka mi je, kao da ću povraćati” a nema drugih znakova fizičke bolesti, moguće je da je u pitanju anksioznost. ‚‚Nisam gladan/gladna” ‚‚Boli me stomak”, takođe mogu ukazivati na anksioznost. Ne želim da idem u školu‚ osećam se veoma tužno ali ne znam zašto‚ ne mogu da spavam‚ bole me noge, bole me ruke‚ ne želim više da ostanem ovde‚ želim da ostanem sa tobom‚ niko ne želi da se igra sa mnom‚ osećam se umorno… Sve ove rečenice mogu ukazivati na anksioznost”.
“Odrasli treba da razumeju šta se deci dešava da bi bili u stanju da im pomognu da shvate ono što doživljavaju.Kada je dete duže vreme uplašeno, zabrinuto, povučeno, razdražljivo, osetljivo do te mere da to ometa njegovo svakodnevno funkcionisanje, potrebno je potražiti stručnu pomoć”, savetuje naša sagovornica.
