SMRT BRAKA U TRI KORAKA: Kako Ona i On ulaskom u brak uđu u mrkli mrak

Neki veruju da je sklapanje braka samo potpisivanje “običnog papira”. Neki samo misle da misle da je brak od vanbračne zajednice drugačiji za “običan papir”. Koliko god da je pomenuti papir običan, neobično je koliko ga se mnogo mnogi plaše. Ili i nije, jer – život vrlo živo pokazuje da se odnos dvoje ljudi vrlo promeni po ulasku u brak.

Iskustvo rada s bračnim parovima pokazuje sledeće: mnogima je najlakše da mnogo dugo trpe i nimalo se ne trude. Ako malo bolje pogledate, videćete da ljudi isto ili slično funkcionišu i u drugim oblastima života: zdravlje se ne čuva dok se prethodno ozbiljno ne ugrozi ili izgubi, posao se odrađuje dok odrađivanje posla ne uradi svoje, prijatelji se ne zovu i s njima se ne nalazi dok se ne nađe više vremena – a istog je samo manje.

Marina Drobnjaković, , dipl. psihološkinja i psihoterapijska savetnica

No, o (dis)funkcionisanju u drugim i ostalim oblastima života nekom drugom prilikom. Redovi ove kolumne su za promišljanje “ubica” prosečnog braka. Pa, da pređemo na stvar!

#1 On je samo oženjeni neženja, a Ona je samo udata raspuštenica

S ulaskom u brak, život prosečnog muškarca ostaje isti ili dobija na kvalitetu. Isti ostaje ako supruga datog muškarca o njemu nastavi brine onoliko koliko je o njemu brinula njegova majka.

Na kvalitetu dobije život muškarca čija se supruga postara da prevaziđe njegovu majku – u svakom mogućem smislu.

Foto: Freepik.com

Život prosečne žene, s druge strane, s ulaskom u brak ne ostaje isti, niti dobija na kvalitetu. Vreme samo za sebe imaju samo slobodne žene i oženjeni muškarci. Život devojke i slobodne žene nikako se i ni najmanje ne može uporediti sa životom udate žene.

Poslednje, naravno, nikako ne znači da je život u braku i roditeljstvu najteži i najzahtevniji život na svetu. Nije.

Postoje druge, jednako zahtevne i zahtevnije organizacije življenja. Ipak, ono što nesmetano mogu slobodne žene i oženjeni muškarci – udate žene mogu samo uz nebrojeno mnogo ometanja.

Prosečan muškarac je u braku, rekla bih, najčešće samo oženjeni neženja. Slobodan je da ode i dođe kada želi i ubedi da može: s posla ili putovanja, iz druženja.

Slobodan je da sačeka na serviranje ručka ili večere, čistog veša ili ispeglane garderobe. Slobodan je da ne čuje, “isključi” se, zaboravi i obeća da će uraditi.

Slobodan je da se po ceo dan izležava ili “bulji” u mobilni telefon. Da sve u vezi s kućom i decom prepusti svojoj supruzi, da ne misli ni o čemu s kućom i decom u vezi.

Slobodan je da se do odlaska na spavanje odmara od dana provedenog na poslu – a po odlasku na spavanje od odmaranja od radnog dana. Svega oslobođen, slobodan je da bude slobodan.

U poređenju s prosečnim oženjenim muškarcem, prosečna udata žena živi život razvedene žene – u braku. Nema ni emotivnog, ni seksualnog, ni partnera u staranju o deci.

Sve mora da može sama – jer partner ne može ništa, tj. izabrano s partnerkom ne bira da deli. Opet, udate raspuštenice u najvećem broju slučajeva biraju da ostanu u braku, iako im je tako kako jeste.

Foto: Freepik.com

#2 On samo radi, a Ona je samo mama (deci i suprugu)

Ako prosečan oženjen muškarac nekuda beži od onoga što je privatno izabrao da živi, onda su to posao i(li) ljubavnica, ili više njih. Svaka druga udata žena, čini mi se, svakog dana čeka muža koji odnekud nikako da dođe.

Nije li do krajnje nerazumljivosti interesantno to što mnogi s teškom mukom biraju ono što ih niko ne tera da izaberu?! A sve i da vas neko na nešto pritiska i tera – (znate da) možete odbiti.

Mnogo “rade” mnogi oženjeni muškarci koji ne zarađuju mnogo. Mnogo “rade” i oni od kojih supruge zarađuju (mnogo) više. Mnogo rade i oni koji mnogo zarade, ali je pitanje koliko je ispunjavajući i stvarno lep život s bilo kojim od tih muškaraca.

Da jeste i problema nema, ne bih o brojnim bračnim problemima slušala od udatih klijentkinja s kojima radim, a koje mi obično kažu da imaju probleme koje imaju “i sve druge udate žene”.

Nažalost, mnogi oženjeni očevi veruju da je dovoljno da izdržavaju porodicu i materijalno doprinose. Mnogi veruju da su kuća i deca obaveza i odgovornost žene, a da je na njima da “stave novac na sto”.

Mnogi oženjeni očevi misle da je njihov jedini roditeljski zadatak igranje s decom. Da je na njima samo da sa svojom decom budu opušteni i nasmejani. I mnogi oženjeni očevi kritikuju svoje supruge koje s decom nisu dovoljno opuštene i nasmejane. Zapitaju li se nekada kako je i zašto tako?!

Mnoge udate žene, s druge strane, postanu i ostanu samo mame. Kako svojoj deci, tako i svojim supruzima. Mnoge biraju poslovno koje se lako uklapa u porodično i privatno. Mnoge poslovno ostvarivanje žrtvuju i podređuju porodičnom, dobrovoljno ali i pod pritiskom.

I mnoge udate žene su, nažalost, “mirne” samo kada sve konce drže u svojim rukama. Oženjen otac nekada ne želi, a nekada pored svoje supruge ne uspeva da osvoji prostor za aktivno učestvovanje u roditeljstvu.

Suma sumarum, dokle god se udata žena i majka zadovoljava time da joj suprug pomaže (umesto da odgovornosti dele ) – pomoći im biti neće. Možete li uopšte da zamislite obrnutu postavku stvari: scenario u kojem je sve na oženjenom ocu – a supruga mu pomaže ? Naravno da ne možete.

Foto Cayton Heath

#3 On peva istu pesmu, a Ona se ne seća kada je poslednji put bilo kao u (najlepšoj) pesmi

Gotovo svaka udata žena s kojom sam radila bila je željna lepog vremena provedenog sa svojim suprugom. Gotovo svaka mi je rekla da želi (romantične) šetnje i putovanja s njim.

Odlaske u bioskop, pozorišta, kafiće i restorane. Nijedna nije rekla da želi više toga, jer nijednog od tih uživanja uopšte nije bilo. S druge strane, supruzi istih tih žena za isto su bili poootpuno nezainteresovani.

Bila im je “smorna” sama pomisao na baktanje tim stvarima i filozofiranje na temu provođenja slobodnog vremena.

Prosečan oženjeni muškarac je i više nego zadovoljan (naj)obični(ji)m životom na relaciji kuća – posao, u kojem je na njemu samo da odlazi na posao i vraća se s posla.

Neki od prethodno pomenutih muškaraca imaju ljubavnice ili “samo” redovne izvanbračne izlete i to ih objašnjava.

Manje su jasni oni koji ne nalaze sa strane ono što im je potrebno, a ni od braka neće ništa naročito – osim da imaju decu (o kojoj brine žena) i ženu (koja kuva, pere, pegla, čisti i brine o deci).

Gotovo je neverovatno oliko neki ljudi strpljivo i istrajno životare, kao da moraju. Gotovo je neverovatno koliko neki ljudi ni ne pokušavaju da uživaju i žive.

Muškarcu kojeg opisuju redovi iznad žena se, naravno, redovno žali. Komunicira svoja osećanja, potrebe i želje, te poziva na promenu, ali – ne dešava se ništa. U najboljem slučaju, muškarac kaže da će se pokrenuti i potruditi da izdvoji vreme – ali se ne desi ništa.

U najgorem slučaju, muškarac na ženine žalbe ne kaže ništa i povodom njih ne uradi ništa. Pošto se ispostavi prvo ili drugo, žena počinje da se ponavlja do granice besmislenog zvocanja. Tako se par, a da i ne primeti, nađe u začaranom krugu iz kojeg ne ume da izađe.

Prosečna udata žena ignoriše ili zaboravlja na činjenicu da nikome, pa ni suprugu, ništa nije potrebno da ponavlja da besvesti. Ako misli i oseća da je potrebno – ni ne zna koliko je važno ono što time, posredno, misli o svom suprugu i odnosu s njim.

Umesto zaključka

Pošto uvidite šta otežava i samo odmaže, znate šta vam je prestati činiti. Prestati činiti znači uzdržavati se od činjenja, koliko god da je teško biti u iskušenju i ne uraditi po starom/automatizmu.

S osobom s kojom sreće nikada nije bilo – sreće nikada neće biti. Koliko god da je teško prihvatiti da je tako, bolje je nego istinu ne prihvatati nikako.

S izabranim partnerom budite ili nemojte biti. Ako izaberete dobro i najbolje za sebe – nećete se pokajati.

Autor: Marina Drobnjaković, dipl. psihološkinja i psihoterapijska savetnica

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top