Autor :Mirko Mitrović, osnivač zajednice “Prvi put sa ocem”
Nekako smo slobodu sveli na velike reči. Na zastave. Na ustave. Na govore. Na pravo da kažemo šta mislimo, da idemo gde hoćemo, da biramo šta ćemo da radimo.
I sve je to važno. Ali postoji jedna važnija, mnogo tiša, mnogo svakodnevnija sloboda, o kojoj se manje priča. Ona koja se gradi u ponedeljak ujutru. U prodavnici. Za stolom. U teretani. U razgovoru sa detetom. U trenutku kad možeš da uzmeš telefon, ali ga ostaviš. Kad možeš da presečeš ljutnjom, ali udahneš. Kad možeš da pojedeš neku džank hranu, ali skuvaš nešto normalno. Kad možeš da se praviš mrtav posle posla, ali ipak izađeš sa detetom napolje.
To je sloboda koja nema publiku
I baš zato je važna. Jer radeći bilo šta, bilo kako, mi radimo i na svojoj slobodi. Nema neutralnog dana. Svaki dan nas ili malo oslobađa, ili nas malo vezuje. Za milimetar.
A milimetri se jedino sabiraju.
Viktor Frankl, čovek koji je o slobodi mogao da govori bez poze, jer je preživeo koncentracioni logor, pisao je da čoveku može biti oduzeto skoro sve, ali ne i poslednja sloboda: da izabere svoj stav u datim okolnostima.
To je velika rečenica. Ali nije utešna na jeftin način. Ona ne kaže: „Sve je do tebe, samo misli pozitivno.“ Ne, brate. Nije sve do tebe. Postoji bolest. Postoji siromaštvo. Postoji nepravda. Postoje traume. Postoji sistem koji te žvaće. Ali unutar svega toga postoji mali prostor izbora.I pitanje je: šta radimo sa tim prostorom?
Dobar rad na sebi uvećava slobodu
Kada radimo dobro na sebi, mi ne postajemo „bolji ljudi“ za Instagram. Ne postajemo neka duhovna verzija sebe koja ustaje u 5, pije ceđeni celer i nikad ne urla na decu.
Postajemo slobodniji.
Sigurnost, na primer, nije samo da imamo krov nad glavom. Sigurnost je i kad telo zna da će dobiti san, hranu, kretanje i granicu. Kad ne živiš na tri kafe, dva peciva i jednom nervnom slomu dnevno. Kad imaš dovoljno sna da ne eksplodiraš na prvo „tata, a gde mi je…“
Dobra ishrana je sloboda. San je sloboda. Trening je sloboda. Ne zato što moramo svi da budemo sportisti, nego zato što čovek koji nema telo nema ni mnogo izbora. Sve odluke prolaze kroz nervni sistem. A ako je nervni sistem stalno na ivici, onda mi ne biramo. Samo reagujemo.
Zajednica je drugi nivo slobode. Kad imaš ljude koji te vide, lakše ostaneš normalan. Kad imaš sa kim da podeliš teret, ne moraš sve da nosiš kao mučenik. Kad dete vidi da porodica nije izolovano ostrvo, nego deo plemena, i ono dobija više prostora da raste. Nismo slobodni kad nam niko ne treba. Slobodni smo kad ne moramo da glumimo da nam niko ne treba.
Rast je treći nivo. Čovek koji ne uči, ne trenira, ne pokušava, ne popravlja, polako sužava svoj svet. Ne odjednom. Ne dramatično. Samo jednog dana shvati da više ne može ono što je mogao. Da ne sme ono što je smeo. Da ne razume ono što se promenilo. Rast nije luksuz. Rast je odbrana od unutrašnjeg zarobljavanja.
I onda dolazi svrha. Ona najtiša, ali najdublja sloboda. Kad znaš zašto nešto radiš, mnogo lakše podneseš kako. Otac koji zna da ne trenira samo zbog stomaka, nego da bi mogao da pešači sa detetom za deset godina, ima drugi razlog da ustane. Majka koja zna da gradi porodični ritam, a ne samo „završava obaveze“, drugačije nosi dan. Čovek koji služi nečemu većem od svog raspoloženja postaje teže kupljiv. Teže ga je izmanipulisati.
I teže ga je porobiti.
Loš rad na sebi smanjuje slobodu
A onda postoji i druga strana.
Kad jedemo loše, ne spavamo, pušimo, pijemo, ne krećemo se, družimo se sa ljudima posle kojih smo manji, a ne veći, mi ne pravimo samo „loš izbor“. Mi sužavamo prostor budućih izbora. Alkohol nije samo piće ako postane način da ne osetimo život. Cigara nije samo cigara ako postane pauza koju više ne umemo da napravimo bez nje. Ekran nije samo ekran ako postane mesto gde bežimo od deteta, od braka, od sebe. Loše društvo nije samo „ekipa“. To je sredina koja nam normalizuje propadanje.
I onda čovek misli da je slobodan jer „radi šta hoće“. A u stvari više ne može da ne radi. To je ključ.
Sloboda nije da uradiš sve što ti padne na pamet. To može i dete od tri godine. Sloboda je da možeš da kažeš „ne“ onome što te vuče naniže, i „da“ onome što te gradi.
Džejms Klir je to dobro uhvatio kad kaže da navike ne ograničavaju slobodu, nego je stvaraju. Čovek koji nema rešene osnovne navike stalno troši snagu na iste odluke: šta ću da jedem, kad ću da legnem, da li ću da treniram, da li ću opet da skrolujem do ponoći.
I onda nema snage za velike odluke.
Nema snage za brak. Nema snage za dete. Nema snage za sebe. Erih From je govorio o strahu od slobode. I to je nezgodna tema, jer zvuči kao paradoks. Kako čovek može da se plaši slobode? Lepo. Jer sloboda traži odgovornost. Traži da prestaneš da kriviš samo okolnosti. Traži da vidiš gde si ti, korak po korak, navikom po navikom, pristankom po pristankom, učestvovao u pravljenju sopstvenog kaveza. Nije prijatno. Ali je lekovito.
Jer ako smo učestvovali u pravljenju kaveza, možemo da učestvujemo i u njegovom rušenju.
Sloboda se ne dobija. Sloboda se zaslužuje
Meni se čini da je jedna od velikih zabluda modernog čoveka to što slobodu zamišlja kao odsustvo napora. Da sam slobodan kad niko ništa ne traži od mene. Da sam slobodan kad nemam obaveze. Da sam slobodan kad mogu da ležim, skrolujem, jedem, pijem, kupujem, odlažem, izbegavam i zovem to „moj život“. Ali život nije kada te ništa ne pritiska. Život je kada imaš šta da poneseš i dovoljno snage da to nosiš. Sloboda nije prazan prostor. Sloboda je sposobnost. Sposobnost da ostaneš miran kad te dete izbaci iz takta. Sposobnost da kažeš istinu kad je lakše da prećutiš. Sposobnost da izabereš teško dobro umesto lakog lošeg. Sposobnost da ustaneš kad ti se ne ustaje. Sposobnost da pripadaš, a da se ne izgubiš. Da voliš, a da ne poseduješ. Da služiš, a da ne postaneš sluga tuđih očekivanja. To se ne dobija na poklon. To se zaslužuje. Teškom mukom. I da, to je život. Ne život kao kazna, nego život kao teret koji ima smisla. Kao ranac na usponu. Težak je, žulja, nervira, ali u njemu su voda, hrana, jakna i sve ono zbog čega možeš da stigneš gore.
Zato pitanje nije samo: „Šta sam danas uradio?“
Pitanje je bolje ovako: Šta sam danas učinio na svojoj slobodi?Da li sam je malo uvećao ili malo smanjio? Da li sam danas bio čovek koji sebi sutra ostavlja više izbora, ili čovek koji sebi sutra ostavlja manje? Ne moramo da promenimo ceo život do petka. Samo jedan izbor danas. Jedan san umesto skrola. Jedna šetnja umesto izgovora. Jedan razgovor umesto bekstva. Jedno „ne“ onome što nas smanjuje. Jedno „da“ onome što nas gradi. Tu počinje sloboda. U nama.
