STALAĆKE PRIČE II

Piše: Vladimir D. Janković

Zubi

Čim smo došli danas, primetili smo kod Dragana da je nekako usporeniji, slabiji. A to u stvari zbog zuba. Nema trenutno NI JEDAN JEDINI zub u donjoj vilici. I tako već neko vreme. Radiće to tokom iduće nedelje, zakazao, srediće.

Ali sad maločas, dok sam ja radio po kujni, prao sudove i ribao frižider, ulazi Danica, koja je ipak mlada žena, je li, ona je 1976. godište. I njoj ostala bukvalno tri-četiri zuba u glavi. Ja se našalio: pa vi ste, bre, pravi tandem, sve vam se zajedno dešava.

Ona je od toga, ionako vitka, strašno omršavila. Oslabila je. Oni zapravo ne mogu normalno da jedu. Sad su nam pričali šta jedu i kako se hrane. Sve kašice pripravljaju. Na njoj se vidi to slabljenje jače nego na Drakčetu, jer on i hvata krivinu, uvek je umeo i da eskivirao pos’o, a i ne može više, ima 74 godine. Na njoj, pak, koja je u punoj snazi, jasno se vidi propadanje od slabe ishrane, a sve zbog zuba, odnosno zbog bezubice.

Onda sam shvatio i zbog čega je sve malo popustilo i zbog čega je kuća neurednija.

Tužno je to.

On će zube da radi, ima da plati, a nju, 26 godina mlađu od njega, pitam, onako bojažljivo, šta će, kako će – i ona kaže: treba da povadim još ovo malo što ostalo, pa da to sraste, pa onda onu socijalnu, običnu, socijalni zubi, šta će mi bolje.

Oni su par, ali nisu u braku. On je udovac, ona je udata, ali tu je reč o nekom sporazumnom rešenju.

Drakče se i šali: „Gde si, bre, bezuba princezo! Sećaš se kad sam ti pisao ono ’Aurora u Prokopu‘, ’Žalopojka za Aurorom Red‘…“

„Šta si pis’o, pis’o si“, odgovara Danica kroz smeh. „Eve ti je, bezubom Daliju, bezuba Gala pa piši sad ako imadeš šta.“

* * *

Vekne

Nena leba drži u kartonsku kutiju, napolje, ispred prodavnice. Vekne izgledu ki da su jutros ubrane. Kigod da ih iz njive donela. Od mraza su i sleđene. Narod, ono malo naroda što preteklo, prilazi kutiji i prebira po smrznuti lebovi ki da su k’ompiri. Svaki isprevrće po ruke bar dve-tri vekne pre no mu se neka dopadne.

Odlazim do Maksimovići, odma’ pored. Kod nji’ leba stoji unutra. Zdravo, zdravo, dobro jutro, dobar dan! Pitam Canu da l’ ima leba, ona kaže: ima, al’ mi držimo više vrste, ajd bolje ti da pogledaš šta ti odgovara. Idemo tako duž pulta, Cana ulevo, ja udesno, dođemo do vitrine gde je lebac. Imamo, kaže ona, ovaj običan kupovni (pa ga dobro stisne s kažiprst), a imamo i ova’ domaći (pa i njega dobro pritisne i s kažiprst i sa srednji prst, ki za svaki slučaj), a i ovu ružu imamo (pa odiže Cana onu ružu lebnu, uvati je odozdo s oni prsti s koje je celo jutro bištila stodinarke, petstodinarke, iljadarke i ostalo već šta sve ne).

Uzimam, ipak, domaći taj, i kažem joj: ću uznem taj, mada to što je domaće ne znači da je dobro.

Ona me gleda ki da očekuje sad neki veliki, šta li, beogradski ili pesnički trik, neku smicalicu da izgovorim pa posle do podne da bistri po ganglije šta sam ’teo da kažem.

Ja joj onda ovako: jednom sam se, još devedesete bile, napio domaćeg vina, i to me skupo koštalo, otad vino lizn’o nisam, ni domaće ni kupovno ni stransko, a mi, Cano, znaš kaki smo narod, hvalimo domaće pa domaće sve i ako je otrov. Ali dobro kad ima leba.

Imam i ova’ burek, mnogo dobar, kaže mi Cana kad sam krenuo d’ izađem. Sad sam ga, veli, sekla vrućog i naređala ovde.

Kako li si ga ređala, mislim se u sebe, sigurno ne s neku špaklicu i s higijenske rukavice, a njoj kažem: hvala, sutra ću uznem burek, sad ima tam’ neke pi’tije i sira pa ne treba.

* * *

Stalaćki grafiti

Moj otac je rođen 15. septembra 1937. na železničkoj stanici u Stalaću. U vagonu.

Kuća nam je u Gornjoj mali, i tad je bila. Žene su se u ta vremena porađale po kućama, i u pričama s ocem nisam dobio precizno objašnjenje šta je baka Ljuba te noći tražila na stanici, da li je bila krenula nekud, ili se odnekud vraćala, tek – porodila se na stanici.

Na istom tom mestu, na stalaćkoj železničkoj stanici, i takođe dana 15. septembra samo nešto malo više od pola veka kasnije, prvi put sam ugledao devojku koja će mi potom postati žena i majka moje dece.

Stajao sam upravo na punktu gde se, po ćaletovom iskazu, nalazio taj vagon u kojem se baka porodila. Devojka (da li, izgledala je ozbiljna kao udata žena i nevina kao devojčurak) dolazila je s leve strane. Oboje smo, očigledno, čekali voz za Kruševac.

Bila je neobično lepa i neobična uopšte. Videlo se nekako da je ovdašnja, ali opet je nečeg izrazito inostranog bilo u njoj. Prvo sam pomislio da je iz Švajcarske (neutralna projekcija nesvakidašnjeg svetskog prizora) pa se upitao: da li s ovom treba na engleskom da se razgovara, to svi razumeju?

I onda sam ja, mlad i zelenkast, ali, izgleda, ne baš bezopasan, ja, koji sam u kamičak znao svaki peron ne stalaćki, nego od Beograda preko Mladenovca, Velike Plane, Jagodine, Ćuprije i Paraćina, preko Kruševca, Trstenika, Vrnjačke Banje, pa do Kraljeva, Čačka, Požege i Valjeva, a red vožnje poznavao bolje nego noviju i stariju srpsku poeziju – odmah prišao njoj i pitao je: „Izvinite, gde staje šinobus za Kruševac?“

Odgovorila mi je dosta hladno, jedva me osmotrivši, kao da je videla da znam, a pravim se da ne znam.

Onda smo se sreli sedam dana kasnije, 22. septembra, na rođendan Bilba i Froda Baginsa, u kafiću u zgradi stalaćke stanice. Ali tu bi se već moralo reći da je ona preuzela odgovornost za potonji razvoj događaja: ja sam sedeo za šankom, ona za prvim stolom, nasmešila se i upitala me da li bih mogao da joj dam šibice, i posle je već, što bi se reklo, Konstantinopolj morao da postane Stambol.

Danas stalaćka stanica nije živa kao tada. Nije, međutim, ni mrtva. Ima i puno grafita. Pored hipi znaka i natpisa „Peace“ piše, ćirilicom, „Delije Sever“. Malo pored toga je grafit „Alkosi“ (isto ćirilica). Dole malo niže, na magacinu, i Partizan dobija svoj prostor: „South Side“, „Sisaj Zvezdo“, a tu je i rukopis našeg mlađeg sina, rukopis odnosno sprejopis „Šumice PFK“. Ćirilicom se, Bogu hvala, izrazio taj mališa, sad mladić, jedini partizanovac u našoj velikoj zvezdaškoj familiji. Kad se samoproklamovao u grobara, valjda sam jedini ja osetio simpatiju: u suštini, crne ovce volim zato što sam i ja crna ovca, pa su mi crne ovce drage i kad su crno-bele.

Gledam i ostale grafite: „Volim te!“ (latinicom), „Stalać Paradise, Stalać Ghetto“, “M+S (i probodeno srce)“ i neke stihove razbacane među grobarskim parolama, jedan kaže: „Teško je kad ti ljubav otmu.“

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top