Bele sandale
Stoji sa sinom na stanici, čekaju autobus.
Izašli su ranije, znali su da će čekati duže.
Jer oni poslednji trenuci u kući pred polazak su naporni, teški, i bolje je čoveku da izađe nego da sedi do poslednjeg minuta.
Izađeš i brže se okreneš prokletom putovanju.
O tome sa sinom i priča.
Kako ti je žao što moraš da ideš, a žao bi ti bilo i da moraš da ostaneš.
Vrućina nije velika, ali se digla neka vlaga.
Sunce ih tuče u lice.
Pričaju o godinama, sin i on.
Tek sam sad, kaže on sinu, tek sad, ove godine, osetio taj pritisak broja.
Sin ga gleda.
Tek sad, kad, kao, imaš pedeset četiri i prolazi pedeset peta, tek sam sad osetio pritisak broja.
Sin se nasmeši, razume ga.
Kaže mali: posle šezdeset pete je sranje, to sad nije još.
On kaže: da, ali imaš taj pojačani utisak da nemaš vremena, to je zajebano, to osećanje da nemaš vremena.
Uto donjim putićem stižu kola.
U njima su njegov drug ili poznanik iz detinjstva i neka devojka.
Devojka, koja ima dvadeset godina, možda dvadeset jednu ili devetnaest, ista je otac.
Odmah se, i bez ostalih znakova, vidi da su otac i kći.
Došao je da je isprati na autobus, tako izgleda.
Penju se uz betonske stepenice koje vode ka stanici.
Ona ide prva.
Kad je već stigla na vrh, otac, koji ide pozadi, saginje se i skida joj nešto sa pete.
Kaže joj da stane, hvata joj petu u šaku, odiže stopalo od zemlje, umeće dlan ispod tabana, i skida joj nešto.
Ona nosi sandale. Ne koketno, ali ženstveno se okreće da vidi šta to otac radi.
Koliko je on, s tim likom, nelep kao muškarac, toliko je ona, s istim tim likom, lepa kao žensko. A pljunuta otac.
Ima dugu smeđu kosu s razdeljkom po sredini, neku crnu majicu sa zelenim slovima, bledoroze šorts i te bele sandale, koje je otac pipao maločas, da joj skine neku trunku koju ona nije ni osećala.
Stiže autobus. Ulaze svi koji treba da uđu, više niko nikoga i ne gleda. Da, vidiš samo putnike koji sede dok ideš ka svom mestu u zadnjem delu busa. Pored ostalih lica, tu je i lice Nebojše Bradića, pozorišnog reditelja, koji gleda napred, u šoferšajbnu, kao da tamo ima nešto da se vidi.
Dva sata kasnije, po prispeću na odredište, eno: otac one devojke izlazi iz autobusa.
Kćerka je ostala tamo.
Obično roditelji ispraćaju decu.
Ali ona se vratila kući, u Koloniju, izula sandale i pogledala se u ogledalo, podigla desno, pa levo rame, stresla prašinicu sa onih zelenih slova, podmetnula palčeve pod lastiš šortsa i pucnula njime, lepa devojka, slika i prilika brižnog oca koji je otputovao nekud umesto nje.
* * *
Lela
Na toj stanici ima mesta koja su mu se pojavljivala u snovima. Da li slučajno, ili to ne može biti slučajno, sva ta mesta su zatvorena, nepristupačna u fizičkom smislu. On, istina bojažljivo, proverava s raznih strana: iz podzemnog hodnika, iz gornjeg hodnika. Gore mu železničar na šalteru kaže: „Ne može tamo, zatvoreno je.“
Ne poznaje tog železničara, da, ima i u ovom selu ljudi koje ne poznaje i koji ne znaju njega. Ali sve i da ga poznaje, sve i da su se nekad družili i pili zajedno, sigurno ga ne bi pitao: „A što ne može?“
Nekako je i njemu samome dovoljno što ne može.
Ne viđaju se ovde ljudi mnogo. Viđaju se, ali onda više ostane utisak o tome kako ljudi koji su bili mnogo ljudi više nisu tako mnogo ljudi nego su postali manje ljudi, malo ljudi.
Žene su prava retkost. Lela ima 51 godinu, ali, nekim čudom, izgleda kao da ima 31. Ona se, međutim, udala sa 20 i već naredne godine muž ju je provalio. Imala nekog tipa. A tek ušla u brak. Celo selo ju je obeležilo. A muž je otad zauzeo ozbiljan gard. Valjda da povrati poljuljani ponos, počeo je da se ponaša kao Kerber. Nije hteo da se razvede, nije hteo da popravi nešto što očigledno u startu nije bilo u redu, nego zauzeo gardijski stav. Pa često sedi kraj frižidera sa sladoledom i motri, dok Lela radi u prodavnici.
Takav je bio još devedesetih. Rogušio se kao da misli: ako se budem dobro rogušio, niko neće smeti ni iza leđa da mi priča da mi je nabila rogove.
Od Lele je grub donekle samo glas. Malo prozukao od duvana koji, izgleda, više i ne troši. Kad navrati, voli da joj kaže nešto, nešto bezvezno. Razmene nekoliko rečenica, i Lela mu kaže: „Prolazi vreme, eto, to je, prolazi vreme.“ On joj kaže na to: „Pa bolje da prolazi vreme nego da prolaziš ti.”
Ona se nasmeje od srca, zanimljivo joj je to, trčka po prodavnici, trčka usporeno. Kad joj zatražiš cigare, ona odozdo podigne veliku kutiju, preveliku za nju sitnu: „Evo, vidi šta imam, pa biraj.“
U jednoj kutiji je petnaestak, dvadeset vrsta cigareta, ukupno stotinak paklica raznih, sve nabacano, ni ona ne zna šta ima.
On uđe jednom bezveze, pita je: „Imaš upaljač?“
Sve je pusto, sama je u radnji.
On je zaista, na dvadesetak metara od prodavnice, video da nema upaljač, a ima dva kod kuće, pa neće da kupuje.
Ona kaže: „Evo, imam, zapali.“
I pali mu cigaretu u radnji.
On kreće ka vratima.
„Izvini što sam ovaj dim povukao unutra.“
„Ma daj, nema veze“, kaže ona.
„Šta radiš ti, Lela, u gužvi si?“
„Jesam, uvek, idem sad da pogledam frižider, počeo da curi. Moraš stalno da radiš da bi sve bilo u redu.“
„Jeste“, kaže on, „ali ti si sila, svaka ti čast.“
Lela se nasmeši.
On izlazi, dolazi do pošte, na stubu su umrlice. Ima neka što je umrla mlada, ’77. godište. Gleda umrlicu, ne poznaje je, imala dvoje dece, muža, roditelji joj živi.
Okreće se, Lela izlazi da sredi frižider, ima bele klompe i bele nazuvice, plavu haljinicu s belim cvetićima, kad vidi da je on još tu, mahne mu i zakoluta očima, kao da kaže: „Eto, ‘esam ti rekla, ne mož’ čovek ni minut da s’ odmori.“
* * *
Bočica
Sinoć je bila neka mala oluja, noćas je padala kiša, i on je znao: poplašiće se. Zaista, sam je na plaži. Raduje ga to.
Voda jeste malo hladnija i malo, samo malčice mutnija. I duva taj istočni vetar, koji samo tamo često duva.
Uvrstio ga je u prvu pesmu koju je napisao, davno. Taj istočni vetar. Da li je tada umeo, kao sad, pouzdano da odredi odakle vetar duva? Gotovo je siguran da nije. Ali ga je tako nazvao, „istočnjak“. U toj pesmi.
Sada taj vetar duva s leđa, u topole duva, topole bi zaštitile i puno Janicko od vetra. Od njih se i ne oseća. Samo one šušte, pričaju, jer duva u njih. I jedna vrba je tu, levo, ali ona kao da ćuti, kao da vetar do nje ne stiže. Topole su okrenute zapadu, kao grobovi. I on je okrenut zapadu, jer takva je plaža.
Bez plana i prethodne namere jer, premda svestan seljačke bojažljivosti, nije mogao biti siguran da će na plaži biti sam, vadi ONO iz ranca.
Stavlja ga u džep šortsa koji mu već godinama služi kao kupaće gaće. Kupaćice, što kažu seljaci njegovi ovde.
Stavlja TO u desni džep. I proverava da li je duboko dovoljno, kao da bi problem bio i da ispadne.
Ulazi u vodu, utrčao bi, ali iz nejasnog respekta prema zdravlju ili životu, ulazi polako, desnom šakom zahvata vodu i kvasi levu ruku do ramena, pa levom desnu. Opet proverava džep.
Baca se, ali ne zapliva kraul kao obično. Samo se pusti u vodu.
Prepliva onaj dublji deo, bliže obali, pool što bi rekli Englezi, i izbija u drugi horizontalni sloj, gde je reka plića, a matica brža. Čuči dok su mu tabani na kamenju.
Gura ruku u džep, vadi ono. Skida kartonsku ambalažu i cepa je. Parčiće kartona baca razdvojeno, kao da ih slučajno neko posle ne sastavi. Kreće se ka sredini reke, kao mali bombaš koji se prikrada bunkeru, i baca parčiće belog kartona s plavim slovima i crvenim znakovima.
Ostaje mu samo bočica u ruci.
Pun je detinjstva, čio je i na trenutak sagledava sebe sa strane: dečak.
Da li će potonuti? Bočica? Ili će plutati?
Pita se to, ali bez neke prešne potrebe da sazna odgovor, jer ga ionako neće saznati.
Zafrljači bočicu nizvodno.
Oprašta se od njenog bola i njenog leka.
Čini to tako energično, tako lako, tako lepo, tako obično.
Seti se i pesme, pesama.
Nekolikih pesama, čak i jedne epske, što kažu, narodne.
Ah.
Ode bočica.
Ostaće zatvorena, a u njoj dovoljno bola, leka i otrova da ubije nekoga.
Pliva.
Na plaži nema nikoga, ali nije pusta.
Topole ga gledaju, krošnje se nadnose, malo, samo malo, ali nadnose se nad vodu.
On im maše, topolama i oblacima koje nevidljiva voda povraća od noćašnje kiše.
* * *
U poznu jesen
Vetar ne jauče.
I guste slojeve magle ne valja u vlažni do.
Slojevi magle su tanki, Vojislave Iliću, nepomičan vazduh ih valja u pusto selo.
Brda na obodima izgledaju kao živa bića (a zar brda to i nisu?) koja nadziru desetkovani puk.
Stanica je pusta. Neka mlada žena se šetka ispred kancelarije otpravnika vozova.
Prolazim, prelazim trg, ulazim kod Sanje u prodavnicu. Pre toga sam, gestikulacijom, Sanju nešto upitao spolja, mahnuo joj kroz zaklonjeni, uvučeni izlog, i gledam je kako mi govori, gleda me plavim očima, sklanja sa njih plavu kosu, usne joj se pomeraju, pokazujem na svoje desno uho, ona sad jače otvara usta, ali ja se samo nasmejem, ipak prvo moram da uđem, otvaram vrata i kažem joj: „Gde si, Sanja, jebiga, nikad nisam naučio da čitam sa usana.“
„A ja mislila da se čuje kroz staklo, nisam znala.“
Kupujem šta treba, Sanja nosi džemperić koji podseća na crteže Bosiljke Kićevac, na slovenske narodne bajke, na Ivanu Brlić Mažuranić. Na Šumu Striborovu. Ja joj to i kažem i kažem joj da izgleda kao slovenske žene kakve su bile nekada, pre nego što su se u Ražanj i Ćićevac doselili Šopovi, Torlaci, Kumani, Pečenjezi i ko sve ne. Sanja vadi kusur iz fioke, nasmejana je, kaže: „Pa hvaaaala ti.“
Kažem joj i kako su se sjatili svi živi i kako se još jate u Beograd, ali kako će jednog dana krenuti kontratalas. „Ako“, kaže Sanja, „nek se vrate malo da popune ove sela.“
Opet sam na stanici. Sad nema nigde nikoga. Dole:zeleno, otvoren signal. Mrkoton ženski glas najavljuje dolazak putničkog voza Beograd-Niš. Ostajem na pošljunčanom puteljku, gackam i po travici okolo, da bih video nekoga u vozu. Usput zastanem pred podzemnim prolazom koji sam stoput sanjao, i uvek su to bili košmari, oni blagi, nejasni košmari, gde ne znaš šta je tačno košmarno, a sve je u stvari to. Prolaz je pun vode, do gležnjeva bi mi bila. Gledam u tu vodu kao u Stiks. Zaboravljam voz. Ali voz prolazi, novi, ona munja, moderan voz.
U njemu ni jedan jedini putnik, ni jedna jedina putnica.
Prazan voz, kao neka proba, kao neko ispitivanje, ide iz Beograda za Niš. Možda su svi sišli u Lapovu. Možda su svi sišli u Jagodini. Možda je i do Paraćina bila gužva, ali poizlazili.
Vetra nema, kiša pada, ne rominja baš, ali nije jaka.
U travici i među pragovima niče neko bučno, sitno, zagasitocrveno cveće. Ne možeš ga ni ne videti ni ubrati ni zaboraviti.
Autor: Vladimir D. Janković
