Imala sam šest godina kada sam prvi put čula da „nisam rasla u maminom Istomačiću“.
Nisam razumela šta to znači.
Večerali smo, a ja sam pričala kako mi je prošao dan:
– Danas nam je učiteljica rekla da bebe ne donosi roda. Rastu u stomačićima svojih mama. Znači, mama, ja sam bila u tvom.
Nastavili smo da jedemo, a mama mi je, između dva zalogaja, odgovorila:
– Ti si rasla u stomačiću druge žene. Mi smo te izabrali još tada i mnogo smo te voleli.
– Ali ti i tata ste mi mama i tata – jednostavno sam zaključila.
– Naravno da smo ti tata i ja mama i tata. Hajde jedi, ne žvaće se otvorenih usta – prekorila me je.
Bila sam mala da bih bila svesna težine tih reči. Nisu me uplašile. Nastavila sam da jedem, kao da je rečeno nešto sasvim nevažno.
S vremena na vreme to bih spomenula, ali pravi interes se pojavio kada sam bila u pubertetu. Čitala sam o drugoj usvojenoj deci. Kod mene nije bilo bunta protiv celog sveta. Niti opsesivne potrage za korenima. Bila je to mladalačka radoznalost. Samo sam želela da čujem „svoju“ priču.
Uvek kada bih započela razgovor u tom pravcu, mama bi ostavila posao, sela naspram mene i sa velikim strpljenjem odgovarala na moja pitanja. Iznova i iznova mi je pričala iste stvari, a ja sam pažljivo slušala.
Sećam se, pričala mi je da je Maja imala samo 16 godina kada je ostala trudna sa svojim dečkom. Zvao se Zoran. Na njega je naleteo pijan vozač i ništa više nije bilo isto. Bila je premlada da sama podiže dete. Mama i tata su poznavali obe porodice. Kada su predložili da usvoje dete odmah po rođenju, svi su se složili da je tako najbolje.
Sada sam odrasla, udata za Marka, moju studentsku ljubav. Zajedno vodimo naš arhitektonski biro. Imamo Mateja, petogodišnjeg nestaška, koji je najveća radost bake Mire i dede Sime.
Pre nedelju dana, kada me je mama pozvala, glas joj je zvučao drugačije. Ne samo umorno, već i nekako uplašeno. Prve rečenice je jedva izgovarala. Već sam znala da ima nešto važno da mi kaže:
– Javila se Maja. Došla je iz Australije. Hoće da se vidite – izrecitovala je brzo, kao da jedva čeka da to izbaci iz sebe.
Ćutala sam.
Otkud sad ona? Gde je bila do sada?
Telefon sam stezala u levoj ruci, a desna mi se sama savila u pesnicu. Plašila sam se, a nisam znala čega. Kao da mi se približava neka opasnost.
– Reci nešto – mamin glas je prekinuo niz pitanja na koja nisam imala odgovor.
Nisam bila spremna za susret sa njom. Znala sam da postoji, ali za mene je bila skoro mitska, a ne stvarna osoba.
– Znaš mama… ne znam… za mene je ta žena potpuno nepoznata.
– Razmisli – rekla mi je – mislim da treba da se vidite. Maja te nikada nije zaboravila. Nije zaboravila nijedan tvoj rođendan.
Krila je od mene? Godinama? Zašto?
– Ali to mi nikad nisi rekla.
– Maja nije htela da te uznemiravam, želela je da imaš miran život.
Sušila su mi se usta.
– Treba da se vidite – prekinula je tišinu.
– Videću… – jedva sam izustila.
Slušala sam njeno neujednačeno disanje. Mogla sam da zamislim kako joj drhte usne dok govori, a čelo joj se orošava znojem.
– Ja ništa ne znam o njoj… čime se bavi… – pokušala sam da nastavim razgovor.
– Udata je za nekog Irca, Oboje su pedijatri. Imaju sina, tinejđera… imaš brata – ispravila se.
Brat? Imam brata? Brat – tutnjalo mi je u glavi.
Kada su se Marko i Matej vratili sa igrališta, zatekli su me kako sedim za trpezarijskim stolom, na istom mestu odakle sam razgovarala.
– Šta se desilo? – ko zna kako sam izgledala, kad je Marko odmah reagovao.
– Maja je ovde. Hoće da me vidi – kratko sam odgovorila.
Nikada nije insistirao da pričam kada me vidi u takvom stanju. Čekao je da sama započnem razgovor, a ja nisam znala odakle.
Te večeri nisam mogla da zaspim. Ležala sam otvorenih očiju slušajući Markovo ravnomerno disanje. Znala sam za Maju. Ako sam nekad i želela da se pojavi, posle toliko godina nije bilo nikakvih očekivanja. Ali da imam brata… Na to nikada nisam pomislila. Za nju sam imala neku nejasnu sliku. Bila je samo figura. Nikada nisam razmišljala da ima svoj život. Na drugoj strani sveta postojao je jedan ceo svet, čiji sam deo na neki način bila i ja, a o kojem nisam znala ništa. Bilo je zastrašujuće. I nije bilo povratka.
U pubertetskim maštanjima mnogo puta sam zamišljala susret sa Majom. Ona plače i izvinjava se. Ja sam gruba i biram reči koje znam da će je povrediti. Sada je drugačije, odrasla sam. Iznenadilo me je što je zvala za svaki moj rođendan. A ipak… nije se pojavila sve te godine…
Sat vremena pre susreta pozvala sam mamu:
– Misliš da treba da idem?
– Da, treba – bila je kategorična.
– A vi? – jedva sam se usudila da pitam – da li ćete se ljutiti?
– Šta mi? Zašto da se ljutimo? Uvek smo otvoreno pričali o tome. Odrasla si, treba da upoznaš svoju majku. Imaš brata. I oni su tvoja porodica. Sada nam je porodica veća – rekla je neprirodno vedrim tonom koji nije uspeo da sakrije zabrinutost.
– Kako ću je prepoznati?
– Ona će prepoznati tebe. Videla te je pre nekoliko godina.
Bože! Šta ću još čuti? Videla me je…
– Sve će biti u redu – požurila je da kaže.
Nije bilo teško da je prepoznam.
Bila je jedina osoba na dogovorenom mestu.
Znači, to je Maja.
Zastala sam da je bolje pogledam.
U sivom kostimu izgledala je elegantno. Delovala je mlađe nego što sam zamišljala. Dok je stajala, nervozno je kršila prste.
– Danijela!? – obratila mi se gotovo šapatom kada sam joj prišla.
Nikada neću zaboraviti trenutak kada su nam se pogledi sreli.
Zanemela sam.
Imala je moje oči… ili sam ja imala njene.
Nisam bila sigurna šta vidim u njima. Sreću… neizvesnost, strah…
Stajala sam. Nesvesno sam počela da se tražim u njoj. Tražila sam potvrdu da sa ženom koja stoji preda mnom zaista imam neku vezu.
Ćutala je i Maja. Njen pogled me je pekao. Možda se i ona tražila u meni. Možda je tražila Zorana. Postalo je neprijatno.
– Zovi me Maja, samo te molim, nemoj da mi persiraš – prva se pribrala.
Kao robot, uhvatila sam njenu pruženu ruku.
– Hajde da sednemo u onaj kafić – predložila je.
Krenule smo.
Nismo progovorile ni reč dok smo išle ka kafiću.
Konobar je došao čim smo sele. Naručile smo.
– Matej… ide u vrtić? – pokušavala je da započne razgovor.
– Da – jedva sam izustila.
– Liči na tebe? – pitala je.
– Ne znam, mislim da više liči na oca.
Nije nam išlo.
– A ja na koga ličim? – izletelo mi je gotovo nesvesno.
Konobar je doneo porudžbinu.
Na trenutak nam je obema laknulo. Dok sam ja pila sok, Maja je nervozno mešala kafu u koju je već stavila šećer.
– Ne znam odakle da počnem… i ne znam da li uopšte treba da počnem…
Preda mnom je sedela žena koja se borila da se ne raspadne.
– Ne treba… – čula sam sebe kako govorim, a ni sama nisam bila sigurna šta ne treba.
Zahvalno je klimnula.
Ponovo tišina.
– Imate arhitektonski biro… – pokušavala je dalje – na čemu sad radite?
Ovo je bio bezbedan teren.
– Da, trenutno radimo individualni stambeni objekat – i počela sam da objašnjavam o projektima, rokovima…
Mnogo sam pričala, a glas mi je zvučao čudno. Samo sam znala da ne želim da između nas ponovo padne ona neprijatna tišina.
Maja je pažljivo slušala. Pogled joj je bio prikovan za mene i klimala je na svaku moju reč.
– Uvek sam se pitala šta želiš, šta te čini srećnom – rekla je tiho kada sam prestala da govorim i spustila glavu. Pogled joj se zadržao na praznoj kesici od šećera koju je do tada vrtela među prstima.
Pogledala sam je. U očima je bilo nešto više od tuge.
– Mnogo znaš o meni? – pitala sam.
Prsti su joj se ponovo našli na papiriću od šećera.
– Onoliko koliko mi je govorila Mira… tvoja majka…
Opet moja majka. Ostajala sam bez daha.
Tišina između dva pitanja bila je preteška.
Skupila sam hrabrost da kažem ono što mi je sve vreme bilo na vrhu jezika:
– Mama mi je rekla da u Australiji imaš porodicu, imaš sina.
– Da – odgovorila je kratko.
Posegnula je u torbu i izvadila fotografiju. Na njoj je bila ona u cvetnoj letnjoj haljini, muškarac sa bradom u pedesetim i dečak sa poludugom plavom kovrdžavom kosom. Sedeli su u nekom restoranu pored mora, nasmejani i srećni.
– Ovo je Ben, a ovo je David – rekla je i nasmešila se kada je pokazala na dečaka.
Način na koji je izgovorila ime svog sina, toplina u glasu… nešto me je preseklo u stomaku.
David… dala mu je svu svoju ljubav.
Osetila sam njenu ruku na svojoj. Kao da mi je čitala misli i htela da ih umiri.
– Da li… da li oni znaju za mene? – pitala sam plašeći se odgovora.
– Već nekoliko godina me ohrabruju da dođem da te vidim.
Još malo smo razgovarale. Bar smo pokušavale. O životu ovde, o životu u Australiji…
– Voleli bismo da dođete u Melburn za Novu godinu. David mnogo želi da te upozna – rekla je pre nego što smo se rastale.
Kada smo se opraštale, Maja me je zagrlila.
– Želim da znaš da mene niko ništa nije pitao. Molim te, oprosti mi – šaputala je dok me je držala u zagrljaju.
Zatim je brzo otišla. Verovatno nije želela da joj vidim suze.
Njen parfem mi je ostao u nozdrvama.
Stajala sam dok nije nestala iz vidokruga.
Polako sam se vratila kući. Nije mi se žurilo.
Marko i Matej su u dnevnoj sobi slagali kocke.
– Kako je bilo? – pitao je Marko sa iščekivanjem.
– Ne znam… dobro… – odgovorila sam i otišla da se presvučem.
Matej je zaspao, a Marko i ja smo ostali u dnevnoj sobi.
– Nije bilo kako sam zamišljala – počela sam.
– A kako je bilo?
– Nije bilo drame. Očekivala sam plač, pravdanje.
Zastala sam, tražeći reči.
– Pozvali su nas u Melburn.
– Mogli bismo da idemo – oprezno je rekao Marko.
– Nisam sigurna da sam spremna za ovo… plašim se, Marko.
– Dođi – poljubio me je u kosu i privukao bliže – onda ne moramo da idemo.
Kasnije sam ušla u dečju sobu. Matej je mirno spavao. Sela sam pored njega i pomilovala ga po glavici. Pod prstima sam osetila njegovu mekanu kosicu.
Dok sam ga gledala, setila sam se trenutka kada sam ga prvi put uzela u ruke. Osetila sam istu toplinu kao tada, kada sam ga stavila na grudi. Gotovo sam kriknula pri pomisli da bi neko mogao da mi ga uzme.
U mislima sam videla Maju, šesnaestogodišnjakinju, gotovo dete, sa novorođenčetom. Koliko li joj je svet izgledao strašno kada je morala da se suoči sa svim što joj se desilo?
U tom trenutku ja nisam bila Majina ćerka. Bila sam majka koja razume bol druge majke. Poželela sam da je zagrlim, da je utešim. Htela sam da joj kažem da joj nikada nisam bila ljuta.
U miru dečje sobe, misli su mi se polako slagale.
Ustala sam tiho da ne probudim Mateja.
Marko je već spavao.
Vratila sam se u dnevnu sobu i uzela telefon sa stočića.
Čekala me je poruka od Maje: „Čekaćemo vas.“
Dugo sam gledala u poruku. Nisam odgovorila.
Spustila sam telefon nazad na stočić.
Autor:Tatjana Maženkovska
