U društvu nas uče da moramo sve da objašnjavamo, da se opravdavamo, da stalno budemo „u redu“ sa svima. Ali istina je – ne zaslužuje svako tvoju energiju. Ako ti neko stalno nameće osećaj krivice, ako moraš da se pravdaš što se brineš za sebe, ako tvoje granice neko naziva “drama”,
onda nije tišina slabost.
To je znak da si prepoznao/la šta te iscrpljuje.
Kao kada u grupi prijatelja vidiš da tvoja ranjivost biva ismejana.
Ne boriš se da ostaneš tamo – odeš. I ćutiš. Ne zato što se plašiš, već zato što znaš da zaslužuješ bolje.
Čutim ne zato što više nemam šta da kažem već zato što više ne želim da objašnjavam
U početku se trudiš – objašnjavaš, razgovaraš, daješ šansu da te neko razume. I onda… dolazi trenutak kada shvatiš da sve što kažeš ne menja ništa. Kao kada u vezi uporno govoriš da ti nedostaje pažnja, a druga osoba samo odmahne rukom. Ili kada u porodici pokušavaš da kažeš kako se osećaš, ali ti stalno govore: „Ma nije to ništa.“
I tada odlučiš da ćutiš. Ne zato što ti nije stalo. Već zato što si umoran/na od toga da se dokazuješ. Ćutanje ponekad znači: “Dosta mi je. Sada biram sebe.”
Autor: dr med. Zorana Pravdić
