Piše: Vladimir D. Janković
Od Vranja ima mnogo busem do Beograda, potrudio sam se da se ne informišem koliko ima kilometara i koliko vožnja traje, da ne bedačim ni koleno svoje, ni mozak svoj, a i da ne čačkam duvansku zavisnost, koja je kod mene uznapredovala, te već dokonam da li će pauza biti kod Niša ili kod Pojata tek. Usput se uzdržavam od piva, neću da pijem pa da me potera usput, da se blamiram i ceo bus da me čeka.
Na stanicu stižem sa standardnih paranoičarskih 45 minuta prednosti (u odnosu na šta?), i tu malo sedim, pušim, zveram. U neko doba pojavljuju se njih troje, odmah vidiš da su stranci, u Vranju se stranac može prepoznati, u Beogradu odavno ne.
Tip ima možda 33, 34 godine, tu je negde. Starka oko 30, a milfača 27, 28. Zapodenemo priču. Holanđani. Belgrejd? Ja: jes, Belgrejd, treveling tugeder. Hoćeš, nećeš, kul ekipa. Krene ono, ja samo dva dima. Puna kapa, računam, ako me i iznenadi da me baš ne prepadne.
Zauzimamo četiri mesta, tip seo s onom bakom od tri banke, meni zapala milfara, ja je i pitam koliko ima godina, da proverim da li sam dobro prognozirao, ona kaže baš kako sam i pretpostavljao: dvadeset sedam, na šta ću ja: super uzrast, taman da se ubiješ ili da te roknu, sa 27 su otišli Dženis, Hendriks, Morison, Ejmi Vajnhaus. Kako bus kreće pokušavam da im objasnim šta je Momin Kamen, ali me kod reči Moma, što je predivna jedna reč za devojku, nezgodnom opaskom seče tip, kaže: Mihael Ende, Momo? Pa da, brader, da ti sad ne objašnjavam.
Nešto kasnije njemu zasmeta tišina: da pustimo neku muziku? Ja mu kažem: e, nije ti to fora, u Srbiji kad se voziš, treba šofer da pusti nešto, pa to slušamo. Okej, kaže on, a kako se to traži. Ovako, kažem mu ja, pa izvadim notes i plajvaz i napišem mu:
Poosti, maystore, Vetrovi toogue od Draganu Mirkovich.
I dam mu znak da ustane i dovikne to majstoru. I ovaj, Mongolčina, to i uradi, čita i dere se veselo.
Šofer se okreće, mrko pita hostesu: „Šta reče ‘vaj?“
Hostesa kreće ka nama, simpatična, visoka oko 165, brineta, naočare, nosi majicu s natpisom New York, uska u struku, malo naglašeniji gluteus, helanke, noge kraće ali lepo oblikovane, patike broj 36.
„Jeste li vi to…“, krene ona, a ja ustanem pored one milfače: „Jes, mi, Nederlands, Peji Ba, Nizozemska… tvelf points!“
Ova sredovečna, vršnjakinja Ejmi Vajnhaus, prasne u smeh, presamitila se od smeha, ja pomislim: šta sam zakaziv’o onaj sastanak čim stignem u Beograd, ovde bi nešto moglo i da se omrsi.
Ozima vlasuljica popušta, prvo stajanje ipak Pojate, izlazimo, doduvamo malo, i onda posle pospali, ja se probudio kod Lozovičke česme, ovo troje hrču, mislim se: da ovako hrčete tamo u svojoj zemlji, provalila bi brana, potopilo bi vas Severno more.
