Mnoge umne glave odvajkada su razmišljale o smislu života. A ono nam je svima nama i manje umnima, dato da spoznamo tu veliku istinu. Na jednostavan način. Da volimo.
Da, smisao postojanja svakog bića nalazi u samo jednoj reči, ljubav. Ta reč jeste jednostavna, ali ona se rađa i opstaje samo u čistom srcu. Voleti i dati ljubav, Bogu, deci, braći, sestrama, roditeljima, životinjama, svemu oko nas i u nama jedini je smisao postojanja.
Ali… Koliko smo počev od pomisli, posejali zlo seme u našim srcima, da bi potom rečima i još strašnije delima, ljubav oterali zauvek. Zbog kuće, imanja, novca, posla, zavisti, čak i zlobe, oterali smo svetinju, ljubav. Oterali je od sebe i postali preki,gorki, ljudi koje niko ne voli,ne želi u svom okruženju. Oterali smo braću,sestre, rođake, prijatelje, zauvek od sebe.
Sreća, te je u dobrom čoveku srce puno ljubavi! Prepoznajete ga po tome kako zrači mirom, radošću. On vas teši, pomaže vam, razume i sluša šta govorite. Gleda vas u oči, drži datu reč. Zašto? Jer u njegovom srcu prebiva ljubav! A njena je priroda takva da mora da podeli to divno seme plemenitosti, ako bi moglo, da nikne u još nekom srcu.
Dobri ljudi puni ljubavi, rađaju dobru decu. Sa tom decom stvaraju dom. Jer, nije svaka kuća- dom. Njen izgled, čak raskoš, ne znače mnogo bez smisla života, bez ljubavi. Jednostavno, nema doma, gde nema ljubavi.
Šta je ljubav, ako nije čovekoljublje. Oni koji za to ne znaju, ne shvataju koliko su prazni, a puni ničega, šupljeg bivstvovanja. Koliko mora da je strašno živeti takav isprazan život..?
Ali, kada osvane novi dan, evo nas da poklonimo srce, ljubav, radost! Kome? Bilo kom ljudskom biću, životinji, ptici, suncu! Volimo, praštajmo, ne pričajmo previše, radimo, učinimo sve da nekog usrećimo, da vratimo veru u život!
Voleti, znači biti slobodan. Srce puno ljubavi ne zna za granice koje postavljaju zlo i oni koji mu služe.I budimo mudri, ne poklanjajmo uzalud ljubav onima koji je ne zaslužuju ili nam je odbacuju. Setimo se,ona je dragoceni dar našeg srca.
