U svetu kojim ovlada zloduh rata ne postoje heroji i kukavice, ne postoje ni stoici ni begunci, već postoje samo oni koji delaju u pravcu preživljavanja i oni koji za to ne mare – do poslednjeg časa, kad shvate da je bolje bilo mariti
Piše: Vladimir D. Janković
Srećni su narodi koji imaju dosadnu istoriju, govorio je veliki Monteskje, svestan da njegovi Francuzi nikako ne mogu biti svrstani u kategoriju srećnih naroda, kao što to ne mogu biti ni Nemci ni Rusi ni Iračani pa ni Srbi, da ne nabrajamo dalje, pošto nesrećni narodi verovatno čine 95 odsto ukupnog, svenarodnog čovečanskog korpusa.
Monteskje je, ipak, ostao na nivou melanholičnog filozofskog uzdaha, dok je mnogo direktniji stari Helen Herodot, čije reči odzvanjaju kao upozorenje od kojeg se krv ledi u žilama: „Mir je doba u kojem sinovi sahranjuju očeve, a rat je doba kad očevi sahranjuju sinove.“
Platon je, pak, ferventniji, žešći, ali nekako i religiozniji od Herodota. „Samo su mrtvi videli kraj rata“, veli on.
Svi smo danas svesni da, na globalnom nivou, dakle kao ljudski rod, živimo u atmosferi rata. Taj ambijent proizvodi nečija volja i svi ljudi učestvuju u toj predstavi, ili je bar prate kao posmatrači. Priziva to nemačkog mislioca Artura Šopenhauera i njegov čuveni naslov „Svet kao volja i predstava“.
Čovečanstvo danas, reklo bi se na prvu loptu, nije, ali ja iskreno verujem da jeste kadro i dovoljno razborito da razotkrije volju koja piše i režira aktuelnu pansvetsku ratnu predstavu. Mi se možemo praviti, mi, kao Srbi, kao Česi, kao Letonci, kao Britanci, kao Alžirci, kao Iranci, kao Mongoli, kao Kanađani, kao Peruanci – da ne znamo ko iza predstave stoji, ali zapravo to dobro znamo. Znamo da tu nema ničeg spontanog, ničeg neorganizovanog, ničeg neosmišljenog, ničeg što ne izvire iz takvog i takvog scenarija i režije, odnosno volje, koji u datom momentu kreiraju ovaj svet kao takvu i takvu predstavu.
U svemu ne bi zgoreg bilo apostrofirati i srpski mentalitetski odnos prema ratu. Najupečatljivija, ili najčešće korišćena poslovica, doskočica ili šta je već koja tretira datu temu kod nas glasi: „Rat je nekom rat, а nekomе brat.“ Takav mentalitetski pristup odmah naglasak stavlja na glavne naše odlike koje upravo zalivaju njivu rata, štaviše, obilno je navodnjavaju: sklonost unutrašnjoj podeli (čuveni „mi“ i „oni“), zavist (neko će od nas u tom ratu bolje proći, neko gore), te lakomislenost (rat je, a šta sad, rat pa rat, to nam drugi nameću, nismo mi krivi).
Treba se, dakle, izmaći iz planetarne ratne atmosfere, i na globalnom i na mesnom nivou, pa ozbiljno i plodotvorno razmišljati i o evakuaciji, kako duhovnoj, tako i fizičkoj. U svetu kojim ovlada zloduh rata ne postoje heroji i kukavice, ne postoje ni stoici ni begunci, već postoje samo oni koji delaju u pravcu preživljavanja i oni koji za to ne mare – do poslednjeg časa, kad shvate da je bolje bilo mariti.
A da li će i bekstvo u brda (sećate se velikog hita „Run to the Hills“ grupe Iron Maiden) biti dovoljno da se iko sačuva, pitanje je o kojem treba razmišljati optimistično, jer ako u startu kažemo da nas, po svemu sudeći, ni brda i planine neće spasti – odmah će nam malaksati instinkt za preživljavanjem. Moramo, međutim, očuvati taj instinkt, jer opstanak, opstajanje jeste ne samo najveći nego i jedini uspeh u životu. Verujmo, dakle, u uspeh.
