Autor: Ivanka Stojanović, novinarka i književnica
Kao i mnogi naši sugrađani i ja se radujem konačnom završetku rekonstrukcije leskovačke bolnice.Strpljivo i vrlo studiozno, pratim svaku novinu na odeljenjima, koje izvrsno poznajem i kao novinar i kao pacijent. Drago mi je, da je savremena tehnika uplovila i u ovaj prostor, koji zbrinjava veliki broj pacijenata sa juga Srbije.Sve je to ohrabrujuće i veoma je veliki bonitet za pacijente i novi Urgentni centar i nova angio sala! Koliko je to važno,kada je hitnost u pitanju, ne treba posebno pominjati, jer borba sa vremenom je često,borba za život.
Ono što me brine, itekako i ne samo mene, jesu kadrovi u leskovačkoj bolnici. Nimalo nije bez značaja ova tema, koja sve češće izaziva veliku zabrinutost, pogotovo medju onim pacijentima, koji nisu u prilici da plate preglede i dijagnostiku u privatnoj poliklinici ili bolnicama širom Srbije!
Kako koji, od iskusnih i uglednih stručnjaka, odlazi u zasluženu penziju, strah i strepnja u nama su sve veće! Koliko je trebalo imati mudrosti i predvideti te okolnosti, na koje su i ti isti lekari, blagovremeno upozoravali?!
Jesu oni obučavali mlade kadrove, koji će ih zameniti,ali ne u toj meri, kolike su potrebe mnogobrojnih pacijenata.Sada, mnogi od njih koji su u penziji rade honorarno u privatnim poliklinikama, ne samo u Leskovcu već i u drugim gradovima!
Ko god od nas može da priušti, da plati te usluge to i čini, ali šta je sa svima koji to ne mogu ili im je neophodna hospitalizacija i operativa u bezbednim,bolničkim uslovima?! Neretko je slučaj da se pacijenti transportuju za Niš ili Beograd u Klinički centar za intervencije koje su nekad i sa starijom opremom,rešavali lekari u leskovačkoj bolnici.Imali su poverenja u naše doajene ,bili spokojni jer smo osećali sigurnost !
Ne tvrdim da ima mladih lekara koji izvrsno rade svoj posao, ali i njima je bilo lakše, da svaku dilemu u kritičnim situacijama reše, kada imaju oslonac u svojim primarijusima, koji su prošli mnogo nezavidnih situacija, spasavajući na hiljade pacijenata. Neki od penzionisanih lekara bi možda poželeli da se vrate na svoje odeljenje i svoje znanje još neko vreme primene i pomognu mladim kolegama. Još kako bi to osokolilo i pacijente i medicinsko osoblje .Pogotovo na odeljenjima gde je tako malo specijalista, da su pacijenti ti ,koji su najugroženiji. Da je sreće da nam se bar desetak njih iz penzije vrate, na još koju godinu!
Leskovačka bolnica bi povratila nekadašnji ugled,pacijenti bi odahnuli. Nezadovoljstva i negodovanja, bi bilo mnogo manje i kritika na rad lekara, naravno!
Zašto bi u drugim gradovima naše kadrove oberučke prihvatali, a mi ostajali bez tako kvalitetnih lekara,koji su nam dragocenost?!
Ne želim da govorim poimence koliko bi nam vredelo imati na raspolaganju ovog ili onog lekara. Ali,znam da bi leskovčani i ne samo oni bili presretni da u belim mantilima ponovo u našoj bolnici vide naše iskusne lekare koji su nam od zlata vredniji!
Apelujem na sve, koji o tome odlučuju,da poput drugih bolničkih ustanova,hitno razmotre našu situaciju u bolnici i Domu zdravlja i učine sve što im Zakon o zdravstvu Srbije dozvoljava,da zarad boljitka naših ljudi, što pre vrate na posao lekare koji to žele! Bagosiljaće ih narod ,koji vapi za stručnjacima koji ih leče,spašavaju živote,ali i njihova empirija koja budi optimizam u bolje sutra,koje će verujem,uz njihovo zalaganje i požrtvovnost,kao i svih prethodnih godina,značiti SPAS!
