Više je nego sigurno, da smo svi u nekom procesu otuđenja, osamljena, orijentisani ka virtuelnom svetu, koji nam postaje stvaran. Činjenica je, da se ljudi sve manje druže u realnom okruženju i da to neminovno ostavlja posledice. Na ovu temu razgovarali smo sa psihijatrom dr Tatjanom Jovanović.
Doktorka da li menjamo pogled na život, na ljude oko nas i čak na sopstveni život, s obzirom na okolnosti?
Vreme u kome živimo, posebno u poslednjih dvadesetak godina, strpljivo i predano, nametalo nam je sve složeniji poslovni ambijent, sa brzom razmenom informacija, poslovnom komunikacijom, korišćenjem digitalnih tehnologija, kao i dostupnosti poslodavcu u svakom trenutku i na svakom mestu. Potom je došla pandemija Corona virusom,rad od kuće i socijalna izolacija,što je još više afirmisalo digitalne tehnologije,a nas sve više suštinski udaljavalo jedne od drugih… Da deca slede roditelje u stopu, shvatili smo,kada su nam debelo odmakla u korišćenju računara i prisustvu i aktivnostima na društvenim mrežama. Čini se, da smo u nedostatku vremena da se bavimo njima, na način kako su to činili naši roditelji, poklanjali deci ,,ekvivalente ljubavi u vidu „najmodernije digitalne opreme“ ili smo se možda bojali, da se naše dete ne oseti manje važnim u svom društvu koje predano prati globalne trendove.Neka deca su sasvim sigurno,našla inspiraciju u roditeljskom modelu. Novi sociološki fenomen i psihički nas je izobličio,pa svoje samopoštovanje i samopouzdanje merimo refleksijom slike koju šaljemo putem postova i fotografija koje plasiramo u etar, mereći svoju ličnu vrednost brojem lajkova, šerova,komentara.
Da li postajemo zavisni od interneta?
Zavisnost od interneta još uvek nije uvrštena kao dijagnoza u medjunarodne klasifikacije, kojima se lekari rukovode u svakodnevnom radu a koje imaju obavezujući karakter. Najdalje je otišlo Američko udruženje psihijatara,koje je u svojoj akruelnoj klasifikaciji /DCM-V / u sekciji tri ,uvrstilo i ovu ponašajnu manifestaciju koju često dovodi u vezu sa drugim mentalnim poremećajima,kao prateću,uz napomenu da ona zavredjuje više pažnje,praćenja i studija, koje bi opravdale njenu dijagnostičku suverenost i postavile jasne dijagnostičke kriterijume. Ono što je zapažanje mnogih od nas, koji se bavimo mentalnim zdravljem je to, da je sve više ljudi koji gube svest o vremenu provedenom za kompjuterom, često se osamljuju,nemaju interesovanja za druga zadovoljstva, često manifestuju izlive besa,agresivnosti,osednuti su novitetima digitalne tehnologije i novim softverima, što ima dodirnih tačaka sa bolestima zavisnosti koje su jedna od grupe mentalnih poremećaja.
Kako pronaći meru u svemu ovome?
Ne postoji ,,čarobna pilula,, koja će naše ukorenjene obrasce ponašanja izmeniti. Lekovi nam mogu proizvesti kratkotrajno olakšanje u smislu popravljanja raspoloženja,spavanja,stišavanja besa i impulsivnosti. Istrajan psihoterapijski rad uz motivaciju i napor konzumenta, u terapijskom savezu sa lekarem, koji preporučuje neku od metoda, jeste razuman izbor, tim pre što epigenetska istraživanja o uticajima sredine, na čovekovu psihu, potvrdjuju izmenu genetskog materijala u smislu inaktivacije jednih i aktivaciju drugih gena i prenošenje na potomstvo.
Čuveni Engleski fizičar Stiven Hoking , koji je bolovao od amiotrofične lateralne skleroze, izrodio je sa svojom prvom ženom troje dece. Obraćajući se svojoj ,tada već bivšoj supruzi na jednom od porodičnih okupljanja, kazao je: „Pogledaj šta smo stvorili“, pokazujući pogledom na njihovo troje dece i četvoro unučadi, smatrajući da i pored brojnih naučnih otkrića, njegovo najveće postignuće, zapravo jeste njihovo potomstvo.
Povezani tekstovi:
