Bebe pronađene na ulicama, njivama, u kontejnerima, u kesama pored puta ili pored traktora samo su neki od slučajeva u kojima majke napuštaju svoju novorođenčad. Socijalni i ekonomski faktori, nasilje u porodici, silovanje i incest samo su neki od razloga zbog kojih se majke odlučuju na ovaj korak, piše Princip Magazin.
Prema nezvaničnim podacima, oko 500 dece u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini svake godine deli sudbinu „napuštenih“ beba.
„Bio sam mala beba kada su me spustili i otišli“, započinje naš sagovornik (ime poznato redakciji).
Tek je sa 28 godina, od rođake, saznao da nije rođen iz velike ljubavne veze. Imao je dom kod usvojitelja i bilo mu je dobro, ali nešto je nedostajalo. Shvatio je šta je to tek kada je dobio tužnu vest da je usvojen.
– U tom trenutku osećao sam se poniženo i ljuto što mi niko ranije nije rekao. Bio sam srećan što smo bili sami jer me je bilo sramota. Zaista ne znam zašto; oni koji su me napustili trebalo bi da se stide. Ne znam zašto mi nisu odmah rekli, zašto su čekali da neko skupi hrabrost. Istina mora biti saopštena odmah – to je moja poruka svim usvojiteljima i onima koji su napustili decu – kaže naš sagovornik. Ista rođaka koja mu je otkrila istinu uputila ga je i na advokaticu Milenu Janković, koja se decenijama bavi ovakvim slučajevima.
– Odlučila sam da ovom poslu posvetim život i rad, jer mi je beba ukradena iz bolnice. Pošto sam uspevala da pronađem takvu decu, preuzela sam i slučajeve u kojima deca traže svoje roditelje – objašnjava Janković za Princip magazin.
Postoji mnogo razloga, ali nijedan nije opravdan
Razlozi zbog kojih roditelji napuštaju decu su različiti, ali Janković naglašava da ne može da razume zašto se to čini na tako brutalan način. Tokom višedecenijske karijere rešavala je slučajeve i pronalazila roditelje dece koja su usvojena i žive u Americi i Australiji.
– Imala sam devojku koju su usvojili kao bebu i odveli u Ameriku. U njenom ime saznala sam ko su joj roditelji. Došla je u Beograd i održali smo malu proslavu. Uprkos mojim molbama, majka nije došla jer je poznata sudija, a ni otac, koga sam upoznala, nije želeo da se pojavi. Pitala sam ga: ‘Kako možeš da hodaš, živiš, radiš i pričaš ovde, gde si svoje dete bacio?’ Da li shvataš šta si uradio? – kaže Janković, dodajući da je najveći procenat napuštenih beba u prestonicama; samo u Beogradu, prema nezvaničnim podacima, ima ih oko 200 godišnje. Zavod za statistiku o tome ne vodi evidenciju. Najčešće su u pitanju studentkinje, a bebe se ostavljaju ispred bolnica, ulaza u zgrade ili u prilazima preko puta Instituta za neonatologiju.
– U pomenutom slučaju majka je imala samo 16 godina kada je zatrudnela, a otac deteta ju je napustio. Krila je trudnoću od roditelja, koji su je kasno otkrili. Kada su saznali, izbacili su je iz kuće – zbog tračeva i ‘sramote’. Porodila se u porodilištu i vratila kući bez deteta. Ponovo je primljena u porodicu, ali bez deteta, a danas sudi drugima – kaže Janković.
Nema razlike između grada i sela
Kako to izgleda u praksi, pokazuje slučaj koji je potresao javnost 23. decembra 2021. – beba je bačena u kontejner u Obrenovcu. Policajka Katarina Ilić, koja je dete spasla, prepričava šta se dogodilo te noći:
– Porodilja je pozvala policiju i rekla da je bacila bebu u kontejner. Odmah smo otišli i sa ekipom hitne pomoći pretražili kontejner. Odjednom sam pod rukama osetila blago podrhtavanje – tako sam našla bebu i izvukla je. Bila je potpuno mokra i ništa se nije čulo. Molila sam se da je dete živo. Bolničar mi je savetovao da je okrenem na stomak – počela je da se pomera i tiho oglašava. Tako nam je pokazala da je živa – kaže Ilićeva, dodajući da je to jedan od najgorih slučajeva koje je doživela i da tu noć nikada neće zaboraviti.
U brutalnim slučajevima napuštanja beba često je reč o neželjenim trudnoćama iz kratkotrajnih veza ili „one-night standa“, o neplaniranim trudnoćama u braku, o seksualnom nasilju ili čak incestu.
Stereotip je da novorođenčad napuštaju samo maloletnice, zavisnice ili alkoholičarke, kaže za Princip magazin Ljubica Kuridža, master socijalnog rada i porodični terapeut.
– Postporođajna depresija, nedostatak porodične podrške, često teške ekonomske okolnosti, ali i mentalne bolesti ili različiti oblici zavisnosti – razlozi su za odbacivanje deteta, a zatim i roditeljske uloge. Imali smo slučaj devojke koja je iz sela došla na studije u grad, zatrudnela nakon avanture za jednu noć i kasnije saznala da taj razlog ne opravdava abortus. Upala je u depresiju i više puta pokušala samoubistvo. Odmah posle porođaja rekla je lekarima da želi da da dete na usvajanje. Uprkos naporima medicinskog osoblja i kasnije centra za socijalni rad da je ubede da zadrži dete, insistirala je da se postupak što pre završi, i nestala – navodi Kuridža.
Podrška države je važna
Na osnovu brojnih slučajeva iz prakse, ona ističe važnost informisanja stanovništva, preventivnih programa i podrške samohranim majkama, jer veruje da bi to smanjilo broj napuštene dece.
– Siromaštvo nije samo materijalno. Tamo gde nedostaju ljubav, razumevanje i porodična podrška, nastaju situacije s dalekosežnim posledicama i traumama koje se prenose generacijama. Potrebno je celo selo da bi se odgojilo jedno dete – zaključuje Kuridža.
Svako napušteno ili usvojeno dete ima zakonsko pravo da traži biološke roditelje, ali to pravo ne postoji za one koji su dete napustili. Prema rečima advokatice Milene Janković, vredi tražiti prave roditelje i znati ko su.
– Države bi trebalo da preuzmu odgovornost. Napuštanje dece na takvim mestima je neprihvatljivo. Na selima se deca ostavljaju na njivama – tamo ih mogu napasti životinje ili se mogu smrznuti. Kada su deca tako mala, njihov život je posebno ugrožen, a takvo napuštanje je u nekim zemljama kažnjivo.
Moraju postojati bezbedna mesta gde se dete anonimno može ostaviti, a da bude na sigurnom, ako porodilja odluči da ga preda drugima na odgajanje – kaže Janković.
Svake godine javljaju se odrasle osobe koje su kao bebe bile napuštene i pitaju da li ih je iko tražio.
– Zato, majke, ako vaše dete želi kontakt s vama, a i vi ga želite, pošaljite pismo na mesto gde ste ga ostavile i napišite da biste želele da ga vidite – poručuje Janković.
Da li je oproštaj moguć?
– „Zaklela se zemlja raju da se sve tajne sveta doznaju“ u to se uzda naš sagovornik sa početka teksta.
– Sada, decenijama kasnije, želeo bih da znam ko su mi biološki roditelji, da li imam braću ili sestre i da li oni imaju decu, kad ja nemam. Moji usvojitelji voleli su me kao svoje rođeno dete, ali nažalost više nisu živi. Voleo bih da znam da li negde još pripadam – kaže on.
Na pitanje šta bi pitao majku koja ga je kao bebu napustila, odgovara: „Kratko: Zašto?“
Na našu pretpostavku da je bila sama, mlada i uplašena, bez porodične podrške, i na pitanje da li bi mogao da joj oprosti, kaže nedvosmisleno: „Oprostio bih.“
Potraga za istinom
U noći 17. avgusta 1982. godine, ispred vrtića „Boško Buha“ u centru Sarajeva, u kartonskoj kutiji pronađena je beba stara nekoliko dana, navodi se u zvaničnom policijskom izveštaju. Zaposlena iz vrtića pronašla je bebu i odmah obavestila nadležne. Iz te bebe izrasla je uspešna mlada žena – Maja Tomić Milosavljević – koja otvoreno govori o svojoj životnoj priči i javno nastupa kako bi, kako kaže, pronašla svoje bližnje, ali i pomogla drugima u istoj ili sličnoj situaciji.
– Tri dana nakon očeve smrti, 1. januara 2009. godine, saznala sam da sam usvojena. U fascikli sam našla jedan papir. Bio je izbledeo, ali je na njemu pisaćom mašinom bilo otkucano Rešenje o usvojenju. Dobro sam to podnela; suprug je sedeo pored mene. Kako je rešenje iz Sarajeva, a živim i radim u Beogradu, odmah sam krenula u tih 400 kilometara potrage – kaže Milosavljević. Tada je počeo period traganja, večitih pitanja i dilema, bezbroj zatvorenih vrata institucija i neprospavanih noći.
– Prvo mi je prijatelj napravio FB stranicu ‘Tražim majku’. Ustanovama u Sarajevu obratila sam se pisanim putem, ali odgovor nisam dobila ni na jedan dopis. Rekli su da dokumentacija ne postoji i da je sve izgorelo. Prošlog leta ustanovilo se da to nije tačno.
Kada sam zvala Dom za nezbrinutu decu, jasno su mi poručili da ne tražim – da je to bolje za mene. U dokumentaciji postoji dosta nejasnoća, a to je ono vreme kada su se bebe masovno krale iz porodilišta. Imala sam i uvid u knjigu u koju upisuju decu bez roditeljskog staranja, gde je moje ime i prezime bilo dvaput podvučeno crvenom hemijskom – i to je sve – objašnjava ona.
Filmska potraga, žanr triler; junakinja hrabra i odvažna – tako bi se ukratko moglo opisati sve što je naša sagovornica prošla od trenutka saznanja, pa do danas. Sa setom govori o roditeljima koji su brinuli o njoj, nažalost, rano preminuli i o njima ima samo reči hvale.
– Majka je rano umrla – bila je divna, topla duša. Otac je ostao iza nje i isti takav je bio. Veoma smo se voleli. Toliko ljubavi i toliko slaganja da se to rečima ne može opisati. To želim da naglasim za one koji su sada ili ranije saznali da su usvojeni: treba da budu jaki, zahvalni i da vole one koji ih vole ili su ih voleli. Zato nikada ne kažem ‘usvojitelji’ – to su moji roditelji, koji su mi pre svega dali ljubav i napravili čoveka od mene – rekla je za Princip magazin Milosavljević.
Još uvek nema odgovora
Do danas ne zna šta se dogodilo – da li ju je neko ostavio, da li ju je neko uzeo pa ostavio, da li je krađa bebe pošla u drugom smeru. Najviše bi volela da zna da li ima brata ili sestru i da li oni imaju decu. U kontaktu je sa ljudima koji su uspeli da pronađu one koji su ih napustili i kaže da ima slučajeva da posle duge i iscrpljujuće potrage roditelji budu pronađeni, ali da deca pri susretu dožive razočaranje i više ne žele kontakt.
– Sada kada sam roditelj, u centru mi je moje dete, a ne prošlost. Često razmišljam o mališanima u domovima i ne znam kada će se više nešto promeniti – zakon i procedure – da se ta deca brže usvajaju, a ne da to traje godinama. Svako zaslužuje toplinu doma – zaključuje za Princip magazin Milosavljević.
Kazne zatvora od tri meseca do tri godine
Srpsko zakonodavstvo krivično delo ubistva deteta pri porođaju predviđa članom 50. Krivičnog zakonika. Majka koja liši života svoje dete za vreme porođaja ili neposredno posle porođaja, dok traje poremećaj izazvan porođajem, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine. Kažnjiv je i pokušaj ovog krivičnog dela.
U Švajcarskoj postoji “Babyfenster” kako bi se bebe anonimno napustile
U Švajcarskoj je ta ideja krenula od hrišćanske fondacije još 2001. godine, zato što su 1999. godine našli dete koje je neko ostavio pored jezera i koje se smrzlo od hladnoće. Postoji opcija da se beba stavi u korpu u zasebnoj prostoriji u okviru bolnica. Na taj način majke mogu potpuno anonimno, a bezbedno, da ostave tek rođenu bebu i to je jedno od rešenja za takve probleme – objasnio je za Princip magazin profesor Vladimir Lončar iz Švajcarske.
AUTOR: LENA KARMAN
Izvor: Princip Magazin
