Autor: dr Olivera Dragišić, Viši naučni saradnik na Institutu za noviju istoriju Srbije u Beogradu
Ove godine navršava se sto dvadeset pet godina od premijere pozorišne predstave Koštana. Ako znamenja postoje, onda je 1900. godina, u kojoj je beogradska publika prvi put gledala Koštanu (Koštana. Komad iz vranjanskog života s pesmama) – znamenje njenog karaktera. Kao što je godina njene premijere granična, tako je i snaga Koštaninog lika zasnovana na njenoj liminalnosti. Ocenjivano u književnoj kritici kao „tajanstveno i čudovišno, na granici nacionalnog mita i kiča“, ovo delo Bore Stankovića i danas nadahnjuje publiku, popularnu kulturu, najrazličitije grane umetnosti (od filma do modnih brendova), ali i nauku.
U čemu je tajna njene svevremene komunikativnosti i kakvi se istorijski i kulturni slojevi skrivaju u ovoj neobičnoj drami?
Bora Stanković nije mogao pobeći od sveta i vekova u kojima je živeo i stvarao, pa su se u njegova dela ta vremena i ti prostori snažno utiskivali. Sa jedne strane, pripadao je generaciji književnika koji su pred Prvi svetski rat tematizovali propast velikih porodica (Jozef Rot, Tomas Man…), dok je, sa druge strane, stajao na početku autentičnog puta u srpskoj drami. Dok su se velike porodice svetske književnosti raspadale na zapadnom evropskom tlu, Stankovićeve porodice su se za opstanak borile na vremenskom i prostornom rubu Osmanskog carstva, odnosno na prostoru srpskog juga krajem 19. veka, u vreme srpske nacionalne emancipacije. Upravo ti granični prostori i ta granična vremena u kojima je Koštana nastajala, predstavljaju kopču sa određenjem njenog žanra, a određivanje njenog žanra predstavlja put ka razumevanju snage ovog dela.
U Beogradu se na prelazu vekova verovalo kako sa srpskog juga može stići samo laki, smešni dramski komad sa srećnim krajem – lakrdija.
Koštana je, tako, u početku bila izvođena kao komedija, a Bora Stanković takvom interpretacijom nije bio zadovoljan. Smatrao je da je u prvim izvođenjima njegovo delo uništeno, da glumci nisu razumeli prirodu njegove Koštane, te da su, robujući klišeima, prevideli da je u pitanju drama, verovatno tragedija. No, odakle beogradskoj varoši, koja se tek 1867. godine oslobodila Turaka, koja je tek počela da oseća prve talase vesternizacije i koja je tek razvijala dramsku kritiku, ideja o tome da sa juga ne može doći ništa drugo osim lakrdije? Laki, smešni komadi, čiju centralnu temu predstavlja svadba (najčešće ugovoreni brak), sa srećnim ishodom, pripadali su tradiciji osmanske narodne književnosti. Bora Stanković je popularni motiv svadbe mogao pozajmiti iz turske narodne književnosti, ali se početak njegovog originalnog puta na domaćoj sceni počeo nazirati upravo kroz pretvaranje srećnog svadbenog ishoda u pravu tragediju. I to je jedno od najvrednijih mesta njegove Koštane.
Motivom svadbe (preuzetim iz turske narodne kulture), bili su nadahnuti i veliki francuski pisci, posebno Molijer, značajno pre Bore Stankovića.
Tokom perioda tanzimatskih reformi u Osmanskom carstvu (1839-1876), francuski kulturni i politički uticaj preplavio je osmanski kulturni prostor sa ciljem udaljavanja Osmanlija od sopstvene divan-književnosti i kulture, odnosno sa ciljem čvršćeg vezivanja Osmanskog carstva za evropsku tradiciju, posebno za nasleđe Francuske revolucije. U Osmanskoj Turskoj intezivno se učio francuski jezik, istanbulski turski je počeo da dobija francuski naglasak, otvoren je niz obrazovnih ustanova od predškolskog do akademskog nivoa u kojima se učio francuski jezik i u kojima su bile usvajane tekovine evropske kulture, prevođena su dela francuske književnosti, a postavljene su i osnove moderne dramske umetnosti po francuskom modelu. Da paradoks bude veći, Turci su sa uživanjem gledali Molijerove drame prevedene na turski jezik, doživljavajući ih kao upliv zapadne modernosti na sopstveni kulturni prostor, ne znajući pritom da su francuski klasici zasnovani na motivima iz turske narodne kulture. Osim toga, Molijer je voleo da razrađuje i motive manjinskih etničkih grupa kojima je Osmansko carstvo obilovalo. Pišući o Ciganki Koštani (tako se kasnije, 1953. godine, zvao film Vojislava Nanovića koji je bio inspirisan Koštanom), Stanković se i kroz taj detalj približio savremenim trendovima i klasičnoj evropskoj drami.
Francuska drama je u Srbiju počela da stiže u isto vreme, na isti način i sa istim ciljem kao i u Osmansko carstvo u vreme tanzimata.
Matija Ban vodio je prve projekte prevođenja zapadne, prevshodno francuske, književnosti, kako bi se Srbija što više kulturološki približila Evropi i tekovinama Francuske revolucije, ali i kako bi se u Narodnom pozorištu, čija je izgradnja bila u planu – igrale evropske predstave. Jer, polovinom četrdesetih godina, kada Matija Ban, kao elitni obaveštajac, ideolog i agent, pravi prve planove o prevodima značajnih francuskih dela – u Beogradu srpska i turska elita na zajedničkim svetkovinama još uvek gledaju turskog Karađoza. Drugim rečima, motiv svadbe, ugovorenog braka i tematizovanje manjinskih grupa u dramskim komadima mogao je u Srbiju stići direktno iz osmanskog nasleđa, ali i indirektno, kroz francusku dramu inspirisanu turskim motivima, što je tada pripadalo duhu epohe koji je karakterisan kao turkari („nositi se na turski način“, „u turskom stilu“). Nije na odmet zapaziti da je u sećanjima Milana Grola ostalo zabeleženo kako je Bori Stankoviću sugerisao da Koštanu adaptira prema Merimeovoj Karmen, još jednoj fatalnoj mediteranskoj Ciganki. Na svu sreću, Stanković ga nije poslušao, ali i kroz taj detalj stičemo uvid o kulturnim uticajima, pravcima iz kojih su stizali, kao i o njihovim sadržajima.
Valja skrenuti pažnju na još jedan mogući nivo uticaja na stvaralaštvo Bore Stankovića.
Na srpski jezik je 1883. godine bila prevedena priča Pemba, ruskog pisca i diplomate Konstantina Leontjeva, koji je krajem 19. veka službovao u nizu osmanskih balkanskih gradova. Bora Stanković je priču Pemba mogao da čita, a tu verovatnoću pojačava činjenica da je Leontjev već bio poznati ruski pisac. I ne samo to: stepen sličnosti motiva u Pembi i Koštani je neobično visok. Pemba je albanska Cigančica koja je pesmom i igrom zavodila značajno starijeg ruskog diplomatu, pa se kao slični motivi javljaju statusna i starosna razlika između junaka. Pemba znači „malinasta“, a Koštana znači „kestenjasta“. Rasplet oba narativa je sličan jer, za razliku od lakrdija, karakteriše ih tragičan kraj, odnosno nerealizovana, neproživljena ljubav. U obe priče se strast javlja kao rušilačka snaga porodice. U obe se okolina upliće „u slučaj“ kako bi institucija porodice bila odbranjena, a red ponovo uspostavljen. U obe je sačuvana ili tematizovana žal (za mladošću, svojom i tuđom). U obe je porodica prikazana i kao mesto mogućeg užasa i nesreće. Ni u jednoj problem ne razrešava pojedinac, već neka viša sila. Razlika je jedino u tome što je Konstantin Leontjev Pembu napisao na osnovu ličnog iskustva, što je potvrđeno u dnevničkim beleškama njegove rođake, te se tako zna da Pemba predstavlja književni lik koji je konstruisan na osnovu stvarne ličnosti. Bora Stanković nije svoju priču zasnovao na sopstvenom iskustvu. Da Koštana nije nastala na osnovu stvarnog lika, istorijskog lika, potvrđuje i jedan članak iz NIN-a (1982), u kojem je tema bila nesvakidašnji skandal iz prošlosti: u dnevnom listu Politika iz 1927. godine, piše kako je vranjanska Ciganka, Marika Jeminović, koja se prepoznala u Stankovićevoj Koštani, preko Ministarstva prosvete zahtevala da joj Bora Stanković obezbedi platu (nešto poput tantijema), pošto mu je ona poslužila kao model. Novinari su potom napravili intervju sa Borom Stankovićem koji je objasnio kako je tu vranjansku Ciganku, navodno pravu Koštanu, prvi put video kada se njegov komad Koštana već uveliko igrao u Narodnom pozorištu u Beogradu: „Ono što sam ja pisao o Koštani nije Koštana u samoj stvari“ (Politika, 11. mart 1927). Ovaj detalj ukazuje nam na činjenicu da Koštana nije zasnovana na istorijskoj, stvarnoj ličnosti, niti na Borinom ličnom iskustvu, te pojačava mogućnost da je nastajala u preseku navedenih uticaja i neke dublje ideje.
Na kraju, u samoj Koštani, slučajno ili ne, pronalazimo duboki, balkanski, mitski potencijal. Koštana se može čitati i kao srpska varijanta mita o Kori Persefoni.
Motiv svadbe po sebi nosi dramu, tematizuje inicijaciju i time se približava mitskim sadržajima. Ne možemo tvrditi da je Bora Stanković imao nameru da Koštanu napiše tako da ona podseća na Koru Persefonu, ali ne možemo prenebregnuti ni stepen njegove upućenosti u mitologiju i književnost, kao ni mesto porekla i mogućeg nadahnuća. Šta god da je u pitanju, visok stepen podudarnosti između Koštane i njene sudbine, sa jedne strane, i Kore Persefone i njene sudbine, sa druge strane, je evidentan. Pođimo od glavnog motiva – devojke. I Koštana i Kora su devojke, device, mlade žene kojima tek predstoji promena statusa iz devojaštva u brak i majčinstvo. Stara Grčka je posebno volela raskalašne Kurose i prekrasne Kore, čije su mladosti slutile na plodnost, pa su Grci razvili čitave lepeze takvih likova, poznatih još kao „božija deca“. Kora Persefona je jedna od njih.
Mit kaže ovako: Kora (još uvek nije Persefona – ona koja je ovladala podzemljem), se šeta po rascvetaloj livadi i bere narcise ili neko drugo cveće teškog i slatkog, opojnog mirisa, i tada se zemlja otvara, iz nje izlazi Had, bog podzemlja, koji je otima i odvodi u svoj mračni svet da mu bude žena – kraljica podzemlja (tada dobija nadimak Persefona). Korina majka, Demetra, boginja zemlje i plodnosti, luta i traži svoju nestalu kćer sve dok ne sazna šta se dogodilo, a onda iz osvete i tuge prestaje da brine o zemlji, šaljući pustoš na nju. Pošto je Zevs uvideo da će od pustoši svet propasti, poslao je Hermesa u podzemlje da Koru opet izvede na zemlju, na svetlost dana, i da tako još jednom sve oživi. Ali Kora Persefona više nije mogla bez svog podzemnog identiteta, jer ona koja je jednom kušala hranu podzemlja (nar), ne može se više u potpunosti vratiti u svet živih. Tako Kora, posle izlaska iz Hada, živi punoću svoje ličnosti: jedan deo godine u svetu živih (proleće i leto), a drugi u podzemlju (jesen i zima). Mit o Kori Persefoni je priča o obnovi, prirodnim ciklusima i rađanju, s tim što nije više majka Demetra ona koja donosi život, to je sada Kora Persefona – žena.
Na svom putu ka preobražaju, Kora i Koštana prolaze slične faze: dok Kora u polju bere cveće, slobodna, zanosna i nesvesna opasnosti, Koštana takođe slobodno peva pod zvezdama dok je zavedeni muškarci opčinjeno slušaju i sve se vrti oko pitanja kada će je i koji Had odneti. Obe se nalaze u trenutku čiste energije erosa (cvetanje, miris, zvuk, život). Obe se nalaze u trenutku „pre otvaranja zemlje“, a njihova lepota nije spoljašnja, erotska, već predstavlja magnetnu lepotu životne sile koja sve oko njih (Mitketa posebno), podseća na ono što je zauvek izgubljeno. Obe se nalaze u fazi poziva na ljubav. Tuga koju oseća majka Demetra za svojom izgubljenom kćeri, Korom, slična je neutešnom plaču i vapajima Salčeta, Koštanine majke, kada vlasti odluče da je nasilno udaju za Asana. Koliko je snažan majčin bol za otetom kćeri, svedoči neobično gruba naredba „policaja“ da Salče bude uhapšena i zatvorena dok Koštanina svadba ne prođe. I tako počinje odvajanje majke od kćerke u Koštani, na njenom putu inicijacije, na putu Koštaninog preobražaja, odnosno njenog silaska u Had (tamo treba da upozna drugi deo sebe). Motiv mlade devojke se i u mitu i u Koštani javlja u dve varijante i nosi istovetno značenje: kada se pojavljuje sa majkom, devojka označava potencijal plodnosti, odnosno rađanja, a kada je bez majke, ona je već u rukama Hada ili zemaljskog muža. Otuda se svadba javlja kao drama, odnosno kao tragedija, a (buduća) porodica kao mesto užasa. Porodični život koji čeka Koštanu Bora Stanković je opisao kroz Mitketov glas: „Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem… Tebe čeka koliba, čerge, kučiki i prosenje; mene – kuća, ognjište pepel, dim, žena zasukana i s`s testo umrljana.“
Postoji tu i motiv „više sile“ koja određuje devojačku sudbinu, sa kojom se prekrasna devojka miri: toj višoj sili (u Koštani je to gradska vlast koja odlučuje da problem reši nasilnom udajom Koštane, njenom otmicom, te ugovorenim brakom sa Ciganinom Asanom), povinuju se i Kora i Koštana, iako su svojom sudbinom užasnute. One, međutim, znaju šta im u životu predstoji, šta im je činiti, pa od sudbine i ne beže. Mogućnost opiranja sudbini Bora Stanković dodatno naglašava scenom u kojoj Koštani pred sam čin venčanja dolazi Stojan i predlaže joj da pobegnu, ali ona ga odbija, znajući koji je put koji ona mora proći. Ovde nije na odmet pomenuti i motiv mesečine koji je zajednički Koštani i Kori: Koštana odbija Stojana rečima da ona ne može sedeti noću u kući sa svekrvom dok je mesečina mami da igra i peva. Uz to, ni Kori ni Koštani nije dato da nekoga vole – kada Stojan pita Koštanu da li ga je volela, ona odgovara: „Nisam! Nikoga nisam volela! I nikada neću da volim!“. Na kraju, tu je i sam opis Vranjske Banje kao slike Hada: „Ciganska mahala. Sniske ograđene kućice. Nigde zelenila, već svuda gola, utapkana zemlja, izgoreo ugalj oko nakovnja i tocila, na motkama povešane čerge, istrcani jorgani, prljavo rublje. Iza njih primećuju se vinogradi kroz čiju sredinu vodi širok, prav peskovit drum. Iz daljine čuje se svirka svatova…“. (…) Koštanu u kolima, opkoljenu pandurima, svatovima, i sa svirkom odvode drumom, koji vodi ka Banji i pri čijem kraju i sama se Banja nazire puna dima, magle i pare banjske.“ Slika ciganske mahale koju nam Bora Stanković pruža, odgovara mitskoj slici pustoši koja je nastala iz Demetrine ljutnje zbog otmice Kore, a sama Vranjska Banja sa svojim dimom, maglom i parom podseća na Had.
Ono što u Koštani najviše volimo je drama kroz koju prolazi svaka mlada žena, a sa njom i njena okolina.
Drama se još ogleda u tome što je Koštana prikazana na vrhuncu neizvesnosti koju joj je život (viša sila) priredio. Ona se takvim okolnostima ne suprotstavlja, već se prepušta kao što se prepuštala pesmi, slobodi, lutanjima. Koštana je privlačna zbog svog graničnog karaktera, ona se nalazi na granici, između dva sveta, između devojaštva i braka, nevinosti i potencijalnog majčinstva, slobode i ograničenja, individualnosti i nametnutih pravila, spontanosti i reda. Ona nas jednostavno podseća na činjenicu da je život numinozan, te da se suprotnosti koje ga sačinjavaju podjednako moraju prihvatati (od lepote do survavanja u ništavilo i tako u krug). Pa ipak, ima i onaj dodatni motiv na koji reagujemo: Koštana sluti na plodnost, na obnovu, na uspostavljanje mira (posle nemira koji je sama izazvala), kao što i Kora Persefona odlazeći u podzemlje donosi mir jeseni, ali se iz podzemlja vraća na proleće da obnovi život. Svako izvođenje Koštane otuda više liči na Eleusinske misterije kroz koje je mit o Kori Persefoni bio izvođen, a njegovi učesnici (u savremeno doba publika), kroz njega bivali pročišćeni i upoznati sa lepotama i užasima života. Krunska lepota Koštane skriva se ipak u njenom lokalnom karakteru, koji je za pedalj više približava svakoj od nas – naša Kora priča vranjanski srpski, peva naše pesme, lepa je na naš način, a to je već neizmerna zasluga Bore Stankovića. Drama otmice lepe devojke koja mora da prođe kroz užasnu patnju da bi mogla ponovo da stvara, ne odigrava se pred vama samo dok čitate Boru Stankovića i njegovu Koštanu, već se odigrava svake godine negde između Đurđevdana i avgusta, u vreme grozdobera. Koštana u Vranjsku Banju, svoj Had, odlazi kroz širok i prašnjav put koji vodi kroz zrele vinograde, a put i grožđe znamenja su preobražaja.
Punu verziju rada možete čitati u Olivera Dragišić, „Odakle nam dolazi Koštana?“, Leskovački zbornik, LXV 2025, s. 143-160.
