Želja za osvetom

Kao što i starozavetno predanje kaže „Oko za oko, zub za zub“, nebrojano puta mi je prošla pomisao za osvetom. Kome da se osvetim? Onima koji su dali sebi za pravo da uzmu nečije sve,život,dom,poreklo,radost, mir, zdravlje, tlo pod nogama. Onima koji su na vidljiv,ali i nevidljiv način učinili da neko pati. Verujte,to boli, da do srži, do poslednjeg najsitnijeg dela tela, u mozgu, srcu,rukama, nogama, to izaziva bol. Otud i želja za osvetom! Vratiti nekom merom, dostojnom izazavane patnje.

Davno sam shvatila, da dok su mi u mislima svi oni, koji su sebi dali za pravo da mi učine zlo,meni neće biti dobro. Svaki trenutak sa pomislima o njima, o učinjenom, o nekažnjenom njihovom životu, u meni je stvarao haotično stanje stresa i veliku dozu otrova. Baš tako, otrova. Taj otrov, njih nije dotakao, ali mene jeste. Osećala sam se loše, gotovo bez normalnog života i funkcionisanja.Tada, još uvek laički razmišljajući, donela sam zaključak da je dosta! Dosta je njih u mojoj glavi, mom životu.Ali,lako je reći  to, teško primeniti.Znate onu narodnu mudrost „Pustio bi ja njega, ali neće on mene“. Eto,baš je tako.Ne napušta vas želja za osvetom tako lako! Kao ni pomisao  o tim osobama. Ali, kao i za sve, treba vremena.

Mnogi se drznu da javno ili tajno, nanose zlo drugim ljudima. I čak, kao da ih je sve više u današnje vreme kada je proces otuđenja i nedostataka empatije, doveden do maksimuma. Kada vam i najbliži rođaci „ zabijaju nož u leđa“, pa vi plačete tri dana, ako je toliko dosta, da prebolite.Nažalost, nagledala sam se  u sopstvenom životu, ali i kod drugih ljudi, najogavnijih priča o zlu.Ono što me posebno uvek dovodilo do granice neverovnja ni sopstvenom razumu o tome da li je to moguće je tajno činjenje zla.Iza leđa.Dok vas gledaju u oči, glumataju prijateljstvo, poštovanje, da ne kažem ljubav, jer u ovom kontekstu to uzvišeno osećanje nikako se ustvari ne uklapa, a vi nemate pojma šta vam ustvari rade. Dok ne dođu posledice na videlo.

Ali, podsećam: „ Nema ništa tajno što neće biti javno,ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izaći“( Jevanjđelje po Luki 8,17). Polazim od ove istine, prihvatam je i sa njom završavam priču o tajnama ljudskim. Svi mi u velikoj smo zabludi da smo nešto sakrili i da niko nikada neće to saznati. Nema toga, nema tajni, samo je pitanje vremena kada će isplivati na površinu.Kako, pitate se? Ne mora to biti prepričana priča učinjenog. Tajna se otkriva i kroz ono što gledamo mi, ali i mnogi oko nas, da se upravo nama dešava, ono što smo tajno učinili drugome. Neki bi to nazvali, „kazna Božija“.

Kako sam se odrekla osvete? Krenula sam od ove mudrosti i jedine istine „Kojim sudom sudiš drugome, sebe osuđuješ“.Kada razmislimo dobro, svesni smo da lako možemo da prihvatimo „šaptača“, koji će nas nagovoriti na činjenje zla.Takođe, svi mi slabi, jaki, snažni, ovakvni ,onakvi, kada smo ranjeni,kada nas neko saseče u srce, kao što je naše dete, naprimer ili neko bližnji, možemo da se pretvorimo u zver. Zver, koja je u stanju da učini najgore.Jer, boli, vrištite do neba! …Ali, kao što znate „ko se mača lati od mača će i stradati“, ko upadne u blato biće blatnjav, ko učini zlo biće zločinac i zao. Da li meni to treba, zapitala sam se?..Mnogo vremena je to u mojoj glavi lomilo koplja.Ipak, nisam pristala da budem zla,da budem osvetnik.Odlučila sam se da budem na strani dobra, u svetlosti.Iako svesna da ću u raljama patnji biti još dugo, možda do kraja, neću biti na istoj strani kao oni, na tamnoj strani.Naprotiv,pokušavam da ih razumem.

Ono što mi je jedna mudra osoba dala  kao savet, svim srcem sam prihvatila:“Volite neprijatelje svoje, oprostite im sve.Od srca.To nije nimalo lako.Ali je moguće. Tek tada ćete videti da nije bilo potrebe za vašom osvetom“.

Autor: Suzana Živković