Piše: Vladimir D. Janković
Protagonistkinja romana „Život životinja“, ili drugo Ja islandske autorke Ejdur Ave Olafsdotir, bavi se zanimanjem čiji je naziv proglašen za najlepšu reč u drevnom i čudesnom islandskom jeziku: Ljósmódir, što znači – babica. Ta složenica u sebi objedinjuje dve reči: Módir (majka) i Ljós (svetlo)
Da bi čovek mogao da umre, mora prvo da se rodi – tom rečenicom počinje roman „Život životinja“ Ejdur Ave Olafsdotir, rođene 1958. u Rejkjaviku, glavnom gradu Islanda. Romansijerka koja je već više od četvrt veka prisutna i zapažena ne samo na islandskoj, nego i na evropskoj književnoj sceni, to srednje ime, „Ava“, uzela je odajući počast slepoj francuskoj svetici iz srednjeg veka, benediktinki Avi, zaštitnici slepih.
Protagonistkinja romana „Život životinja“, ili drugo Ja autorke Ejdur Ave Olafsdotir, bavi se zanimanjem čiji je naziv u jednoj opsežnoj anketi obavljenoj 2013. proglašen za najlepšu reč u drevnom i čudesnom islandskom jeziku: Ljósmódir, što znači – babica. Ta složenica u sebi objedinjuje dve reči: Módir (majka) i Ljós (svetlo).
Babica Dija je i vokacijom i dušom posvećena tome da majkama pomogne da rode, i ta ljubav se u njoj dodatno osnažila pošto je Dija sáma doživela tešku traumu donevši na svet mrtvorođenče. U romanu podeljenom na dva poglavlja: Majka svetlosti i Zoologija za početnike, Ejdur Ava Olafsdotir izlaže svoju junakinju čitavom spektru osećanja i promišljanja vezanih za porođaj, za smrt, za život uopšte. Otuda ćemo i bolje razumeti autorkinu posvetu na početku knjige: „Posvećeno onima koji su otišli pre nas. Posvećeno onima koji su tu. Posvećeno onima koji će tek doći.“
Ovu uzbudljivu, dirljivu, a pre svega izvanredno napisanu pripovest čitaćete u dahu, jer to i jeste priča o dahu, kako dahu novorođenčeta, tako i dahu majčinom, i dahu babice koja je tu da obezbedi da sve protekne kako treba, ali isto tako i priča o čitalačkom dahu, koji ćete gubiti i vraćati dok promičete kroz ove nežne i bolne, a opet furiozne i strastvene redove, koje su nama, dalekima od islandskih belih noći i crnih dana, približile izdavačka kuća Heliks i prevoditeljka Tatjana Latinović.
Dija je, osim toga što revnosno i predano obavlja svoju svetu dužnost, i istinski slikar, likovni umetnik koji svoj slikovni doživljaj ume i te kako dobro da iskaže rečima: „Bebica okreće glavu prema mami i gleda u nju, očima još punim mraka iz dubine zemlje“, no, u isto vreme, Dija je i vrlo živa, čulna i osetljiva babica koja rado iskoristi trenutak predaha, a onda to ovako opiše: „Prija mi da gledam u nebo nakon što sam ceo dan okružena krvlju i telima.“
„Posao babice se često prenosi s kolena na koleno, sa žene na ženu, ja sam četvrta generacija babica u mojoj porodici“, piše islandska autorka koja je osim nekoliko romana objavila i jednu knjigu poezije i jednu pozorišnu dramu. „Moja prabaka je u prvoj polovini dvadesetog veka bila babica na severu Islanda, a bakina sestra je skoro pedeset godina radila kao babica u porodilištu u gradu. Tetka po majci mi je babica na Jilandu. Prema nekim podacima izgleda da je i jedan od naših predaka radio kao akušer i na svet doneo dvesta beba. Priča se da je Gisli Rajmond Gudrunarson, zvan Noni, imao vešte ruke za porođaje, ali je bio i vešt kovač, pa je sam pravio porođajna klešta i razna druga pomagala. (…) Kad sam počela da radim u porodilištu pre šesnaest godina, u njemu je još uveliko bio prisutan duh moje baba tetke. Najstarije babice su je se dobro sećale, ali sve manje ima onih koje su radile s njom. Međutim, o njoj se još uvek priča, čak i među onima koji se s njom nikad nisu upoznali. Bila je poznata po raznim izrekama, kao na primer: ‘Svaka budala može da rodi dete.’ Pričalo se da je to više za sebe mrmljala, nego što se obraćala drugima.“
Ejdur Ava Olafsdotir je studirala istoriju umetnosti u Parizu i potom se zaposlila kao predavač na Islandskom univerzitetu. Na književnoj sceni pojavila se devedesetih, a pažnju šire publike privukla je romanima Zemlja se podigla, Staklena bašta i Mis Islanda. Ovaj potonji, Mis Islanda, već ste imali prilike da pročitate u prevodu Tanje Latinović i izdanju Heliksa, ali sada je, usudio bih se reći, pred vama delo koje će, verovatno, zaseniti sva prethodna iz već raskošnog opusa Ejdur Ave Olafsdotir.
